9.5.17

Without Name

2016
režija: Lorcan Finnegan
scenario: Garret Shanley
uloge: Alan McKenna, Niamh Algar, James Browne

Znamo već, priroda je nemilosrdna barem onoliko koliko je fascinantna. Ako poštujete njenu moć i integritet, neće vam biti ništa. Ali čim precenite svoje mogućnosti, gotovi ste. Pentranje na planinu se nemali broj puta završi katastrofom, u moru se možete udaviti, u šumi zalutati. Nije tu stvar samo fizičke štete, priroda se može poigrati i sa našom psihom. Čak sam uveren da će pre nestati čovek kao takav nego što će uništiti nešto tako moćno i sveprožimajuće.

No dobro, to su već neke filozofske teme kojima se, doduše, bavi Lorcan Finnegan u svom dugometražnom debiju Without Name. Odnos čoveka i prirode se posmatra iz perspektive geometra (ili se to kaže geodet) Erica (McKenna), i inače nestabilnog lika koji beži od svoje familije i osamljuje se na terenu. U naslovnu bezimenu šumu ga dovodi posao premeravanja za račun korporacije namerene da pokrene komercijalnu eksploataciju na inače zaštićenom prostoru.

Drugi razlog zbog kojeg Eric voli terenski rad je njegova pomoćnica, studentkinja Olivia (Algar) na koju će se možda preko dana drkati na poslu zbog njenog nedostatka entuzijazma i discipline, ali će je zato noću „premeravati” više nego bilo koju parcelu. A kada se u miks ubaci knjiga poludelog „druida” o drveću koje komunicira sa nama i mnogo droge koje će dofurati hipik Gus (Browne) koji je parkirao svoju kamp-prikolicu u šumi, stvari brzo odlaze k vragu.

I fino, simpatično je to, ne gnjavi sa ekspozicijom, vizuelno je atraktivno, sa puno lepih kadrova i oštrih šokova i svetlosnih efekata zbog kojih film dolazi sa pomalo „cocktease” upozorenjem da se ne preporučuje gledaocima koji pate od epilepsije. Recimo to ovako, imajte A Field in England kao referencu, ali ni izbliza toliko tripa ni u samim šokovima ni u pozadini istih. Ima tu i nešto blesavosti i vickastih momenata i rešenja, a i bezobrazluk u glumi Niamh Algar u velikoj meri popravlja utisak.

Problem leži donekle u liku Erica koji nije dovoljno napisan i kojeg Alan McKenna lovi malo za glavu, malo za rep, uglavnom bez većeg uspeha. Drugi, mnogo opasniji problem je prvo banalizacija koncepta narušavanja prirode koji se ovde svodi na nemaštovitu komercijalizaciju i potpiruje nefokusirani bes prema korporacijama, a onda i njegova promena u jednako banalnom pravcu tipa: „nemojte da se drogirate”. Mislim, nemojte ako baš nećete, a naročito nemojte u šumi jer se možete izgubiti fizički i psihički i nema ko da vam pomogne.


Zapravo, srž problema je što je Without Name u svojoj suštini zapravo kratki film skoro pa na silu izvučen u dugometražni. To i ne treba da čudi, znajući Finneganovu pozadinu upravo u kratkom formatu, za šta je bio i nagrađivan po festivalima. Međutim, transfer s kratke na dugu formu često nije gladak, a može biti vrlo neprijatan ako se tome ne prilagodi i mozak autora.