18.5.17

Collateral Beauty

2016.
režija: David Frankel
scenario: Allan Loeb
uloge: Will Smith, Edward Norton, Kate Winslet, Michael Pena, Helen Mirren, Keira Knightley, Jacob Latimore, Ann Dowd, Naomie Harris

Krećemo “u glavu”, sa presudom, odmah, na licu mesta. Collateral Beauty je jedan od onih groznih “new age” filmova koji nam prodaju jeftinu psihologiju i filozofiju iz udžbenika samopomoći kao vrhunsku i ultimativnu mudrost tako da prema njemu škrabotine Paola Coehla deluju kao decentan komad literature.

Naravno, ima loših i loših filmova, a ovaj čak nije ni zanimljiv u svojoj lošosti, toliko da se čovek upita zašto je uopšte snimljen i pušten u distribuciju. Da stvar bude blesavija, izgleda da je veliki studio Warner Bros. ovaj film razvijao sa nemalim ambicijama, možda čak i sa nagradama u planu. Reditelj David Frankel (Marley & Me, Devil Wears Prada) i scenarista Allan Loeb (The Switch, 21) možda nisu neka velika, zvezdana imena, ali važe za profesionalce na koje se može računati da naprave više nego pristojan film. Glumačka imena su, pak, par stepenica iznad toga i većinom svoj posao odrađuju stoički i na nivou svog poslovičnog profesinalizma. Šta je onda otišlo dovraga?

Nije tu stvar ni u tome što se celokupni logički kontinuitet filma raspada na paramparčad u poslednjih pet ili deset minuta. Taj raspad kontinuiteta je epski, ali je nekako “telefoniran” još u prvoj, uvodnoj sceni tako da nam je od samog početka jasno s čim imamo posla. Nije ni celo to “new age” preseravanje jedini krivac, premda stoji u korenu smaranja. Ono što film definira i potapa je ridikulozna premisa o žalujućem direktoru (Smith) kojem njegovi uposlenici i prijatelji (Norton, Winslet, Pena) iz svojih sebičnih i ne tako sebičnih razloga prirede igru a la Božićna priča sa glumcima koji igraju Ljubav (Knightley), Smrt (Mirren) i Vreme (Latimore). I ne, to nije smešno i parodično, premda bi moglo i trebalo biti, već je urađeno sa samrtnom ozbiljnošću i suptilnošću slona u staklarskoj radnji.


Jedna se stvar, doduše, mora priznati: za ovakvu lošost je trebalo imati “cojones”. Nije li spoj glamurozno ukrašenog prazničnog New Yorka i narativa kojim dominiraju mrtva deca, razvedeni roditelji, utučeni očevi, buđavi prijatelji, umirući ljudi, žene kojima otkucava biološki sat, muškarci koji žale što su ispali svinje, vidoviti glumci, lude babe koje poziraju kao detektivi, i grupne terapije na temu žalovanja totalno radikalan? Nije li štos da umesto slavlja imamo festival suza makar malo subverzivan? I nisu li rasprave o teoriji teatra i školama glume iz vedra neba začin na nivou Woodija Allena iz 80-ih i 90-ih godina prošlog veka? Svakako. Samo što to ne tvori neki veći i dalji smisao, pa je Collateral Beauty sa sve zombificiranim Willom Smithom najbolje preskočiti. Jer jednom kada ga pogledate, teško da ćete ga zaboraviti.