8.5.17

El bar / The Bar

kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
režija: Alex de la Iglesia
scenario: Jose Guerricaechevaria, Alex de la Iglesia
uloge: Mario Casas, Blanca Suarez, Carmen Machi, Jaime Ordonez, Terele Pavez, Alejandro Awada, Jose Sacristan, Secun de la Rosa, Joaquin Climent

Sunčano madridsko jutro. Užurbani, gužvoviti trg. Devojka manekenskog izgleda (Suarez) razgovara preko mobitela o neuspešnom sastanku od prošle noći. Starija gospođa (Machi) uzima voće na veresiju od pijačnog prodavca. Beskućnik (Ordonez) izgovara nepovezane religijske sintagme i svađa se urlajući. Svi oni ulaze u obližnji bar.

Barom suvereno gospodari vlasnica (Pavez) uz pomoć svog šeprtljavog radnika (Awada). Gosti piju jutarnje kafe ili jedu sendviče. Jedan od njih je bradati hipster (Casas) za kompjuterom. Tu su i dvojica sredovečnih muškaraca koji na prvi pogled izgledaju poslovno, ali jednako tako mogu biti i policajci i kriminalci i špijuni. Neko se zaključao u toalet sa aktovkom. Devojka šarmira radnika da joj iskopa punjač za iPhone, starija gospođa seda za kockarski automat, a beskućnik dobija besplatno piće samo da se skloni sa strane, ne bulazni i ne tera goste.

Jedan od gostiju izlazi i biva ustreljen ispred samih vrata. Trg se prazni. Drugi čovek izlazi da mu pomogne i on isto tako biva ustreljen. Je li reč o terorističkom napadu? Poludelom snajperisti? Ili pucnji dolaze iz našeg naslovnog, bezimenog bara? Ima li to veze sa čovekom u toaletu i misterioznim sadržajem njegove aktovke? Ubrzo celo okruženje biva odsečeno. Vesti na televiziji prvo kasne, onda postaju nejasne i na kraju lažne i manipulativne. Hoće li se bar i njegovi gosti naći pod napadom vanjske sile ili će im glave doći unutrašnja trvenja?

Dobrodošli u magični filmski svet Alexa de la Iglesije, onaj koji sa jedne strane nudi čistu žanrovsku zabavu na liniji napetog trilera preživljavanja i horora groze više nego jeze, a sa druge kontekst savremene Španjolske i Evrope pod stalnom pretnjom ekstremističkog terorizma koji može voditi u državni teror. Dok žanrovska mehanika jednostavno radi zbog širokim potezima skiciranih tipskih likova na koje smo navikli iz pera autora i njegovog stalnog ko-scenariste, jednostavne psihologije i napetog tempa, ona je samo obloga zbog koje ćemo bez problema progutati film. U nekim od prethodnih filmova, na primer Las brujas de Zugarramurdi (2013), de la Iglesia je uspeo zabrljati mehaniku, razvući film i okrenuti ga američkim žanrovskim šablonima u suštini neprimenjivim u kontekstu koji je autor postavio. Ovde to nije slučaj, El bar je brzopotezan film koji se gleda u dahu i koji tempom vešto prikriva tipskost i skiciranost glede likova i situacija.


Dosta više materijala za raspravu ima kontekst i tu de la Iglesia ima sreće u sveopštoj nesreći današnjeg vremena da upravo njega savršeno pogađa. U vreme “alternativnih činjenica” religiozni alko-beskućnici možda deluju kao proroci nove apokalipse. U vreme posle Charlie Hebdoa i Batlacana u Parizu, te kamiona-bombe u Berlinu (gde je El bar imao svetsku premijeru), terorizam postaje i ostaje misao negde u dubini malog mozga i razlog za strah iz dana u dan. Autor će tu pokušati ubrati i lake komičarske poene poigravajući se sa konceptima bradatog hipstera i bradatog Arapina u glavama sluđenih sredovečnih ljudi i to će imati nešto za de la Iglesiju očekivanog, infantilno smešnog efekta. A i za preživljavanje imamo ključ: dok ide – svi zajedno, a kasnije – svako za sebe.