11.5.17

XX

2016.
režija: Jovanka Vučković, Annie Clark, Roxanne Benjamin, Karyn Kusama
scenario: Jovanka Vučković, Jack Ketchum, Annie Clark, Roxanne Benjamin, Karyn Kusama
uloge: Natalie Brown, Jonathan Watton, Peter DaKunha, Peyton Kennedy, Melanie Lynskey, Sheila Vand, Lindsay Burdge, Casey Adams, Breeda Wool, Angela Trimbur, Morgan Katz, Christina Kirk, Kyle Allen, Mike Doyle

Omnibus-filmovi i neujednačenost idu ruku pod ruku. Prosto, tako je to, čak i kad je reč o kolekciji kratkih filmova istog autora. Međutim, ova forma je nekako uvek bila popularna u horor-žanru kao gotovo idealna da mlađi autori snime nešto na bazi materijala za čiju realizaciju nisu potrebna velika sredstva, pa da sve to zapakuju i prodaju u paketu, u formi koja će lakše naći svog kupca. Kvalitet omnibusa kao celine često je srazmeran tome koliko je sinergije prisutno među autorima i koliko je gladak spoj između njihovih filmova, a da opet stile bude dovoljno prepoznatljiv za svakog od njih.

Ono što je štos sa XX je podatak da je to prva potpuno ženska horor-kompilacija. Žanr koji je nekada važio za izrazito muški se polako menja, između ostalog i zbog emancipacije i ženskog uticaja koji se probija. Uostalom, treba li ići dalje od The Babadook, A Girl Walks Home Alone at Night i The Invitation da bi se dokazalo da su ženski autori upravo ona sveža krv.

I XX je svež, drugačiji omnibus, iako očekivano neujednačen ne samo kvalitativno nego i tematski. Kao što je i animacija Sofie Carillo koja služi kao poveznica između priča stvar preferencija, tako je i odluka hoće li segmenti biti tematski povezani ili ne. Moj osnovni problem sa konceptom XX je polovičnost u pristupu: tri priče tretiraju ženu u kući / majčinstvo, dok jedna potpuno ispada iz šablona i deluje kao da joj je mesto u nekoj drugoj kompilaciji.

Prva priča koju potpisuje Jovanka Vučković, kanadska autorica sa „bacgroundom” u vizuelnim efektima i publicistici (bila je urednica časopisa Rue Morgue), ujedno je i najsnažnija od kvarteta. U nečemu što liči na epizodu The Twilight Zone začinjenu sa nešto vrlo mračnog humora, upoznajemo majku (Brown) koja mora da se nosi sa posledicama ignoriranja problema kod kuće. Sin je iz radoznalosti pogledao u neznančevu crvenu kutiju sa božićnim poklonom i prestao da jede. U tome ga je sledila kćerka, a na kraju i otac. Jovanka Vučković nas drži u neizvesnosti po pitanju razloga za takav sled događaja, istovremeno ispitujući modernu familijarnu dinamiku i ulogu majke u savremenom svetu.

Druga priča u režiji Annie Clark (poznatije u svetu muzike i pod umetničkim imenom St. Vincent) punokrvna je campy komedija o zaštitničkom pristupu u materinstvu. Tu se majka (Lynskey) iz petnih žila upinje da sačuva masku normalnosti za rođendansku zabavu svoje kćeri dok istovremeno posprema truplo svog muža, beži od dadilje (Vand) čije je prisustvo dominantnije od njenog i sklanja se od radoznalih pogleda iz komšiluka. Iako potpuni amater u svom poslu, Annie Clark se pokazala kao vispren učenik, a odluka da većinu radnje snima kroz staklo je više nego dobra.

Treća priča koju potpisuje nadolazeća mlada autorica Roxanne Benjamin (Southbound) je ona koja pomalo razara tematski i ini kontinuitet. Umesto materinstva, imamo staru kulturu, a umesto stida, zaštite ili ljubavi – metamorfozu u monstruma. Najkraća od svih, ova priča je u suštini vrlo napeti i profesionalno urađeni „slasher” koji nema izrazite mane osim što se našao gde nije bilo potrebno, odnosno u pogrešnoj kompilaciji.

Konačno, četvrtu priču režirala je najostvarenija i zanatski najverziranija od četiri autorice, Karyn Kusama (The Invitation), pa su i očekivanja od nje bila najviša. Kusama nas je, međutim, „počastila” svojim autorskim misaonim eksperimentom kako bi izgledao „osamnaest godina posle” nastavak kultnog filma Rosemary's Baby. Nošen sjajnom glumom Christine Kirk u ulozi majke i interesno povezan sa autoričinim prethodnim filmom (po liniji opsesije religijskim kultovima), segment se drži iznad vode do samog kraja iako vrlo teško sakriva „trope”, tipskost likova i situacija i „nedokuvanost” u priči. Jednostavno rečeno, od autorice tog renomea smo očekivali i više.


Ali, na kraju krajeva, neujednačenost dolazi sa teritorijom omnibusa, očekivanja sa statusom autora, odnosno autorice. XX je projekat itekako vredan pažnje i dokaz da vreme ženskog horora tek dolazi.