6.6.18

Bad Samaritan

kritika originalno objavljena na DOP-u
“Potrebno je puno mozga da bi se bilo ovako tupav” je citat koji se polu-legendarno pripisuje američkoj country folk zvezdi Dolly Parton. U istom ili blago izmenjenom obliku, taj kredo je potpuno primenjiv na film Bad Samaritan, počevši od tupavog naslova naniže. Možda, u krajnjoj liniji, nije potrebno baš toliko mozga da bi se nešto takvo kreiralo, ali svakako neophodna petlja u neograničenim količinama, ponešto spisateljskog i rediteljskog talenta i mnogo, mnogo veštine. Jer ova bezobrazna vežba iz hitchcockovske napetosti upakovana u jeftini celofan psiho-trilera iz 90-ih traje punih 110 minuta, ali se gleda netremice kao da traje ispod psihološkog limita od sat i po vremena.

Trebaće nam više od pola filma da uvodni flashback na tinejdžera koji maltretira i na koncu ubija konja povežemo sa naslovnim zlikovcem kojeg igra škotski glumac David Tennant što nam u retrospektivi neće izgledati kao tako težak posao. Jer njegov uglađeni, prebogati psihopata ima po statuu konja ili makar konjsku glavu priheftanu za zid u svakoj prostoriji svakog svog doma. Mada, zapravo, on nam nije niti u fokusu negde do sredine filma.
 
Ta čast pripada Seanu (Robert Sheehan), irskom imigrantu i tipičnoj lenjštini u svojim 20-im godinama života koji nije ni svestan koliko je njegova devojka Riley (Jacqueline Byers) iznad njegove lige i koji kao fotograf sanja status velikog umetnika toliko da odbija nameštene poslove koji mu se čine korporativno-bezdušni. Umesto toga, dok se ne proslavi, on sa drugarom Derekom (Carlito Olivero) tezgari na naplati parkinga u finom restoranu i njih dvojica imaju “genijalnu” shemu da pokradu ponešto iz kuća gostiju restorana dok dotični večeraju, jer to je “upscale” Amerika, svaki auto ima navigaciju i svako ima svoju adresu memoriziranu pod “Home”. Iako dovoljno paze da beže od alarma i da ne uzimaju očito velike stvari (poput televizora, kompjutera i sličnih), nisu ni svesni rizika svojih eskapada. Recimo, to što su majka, otac i dvoje sitne dece na večeri u restoranu ne znači da u dnevnoj sobi nemaju dobermana. O tome šta se može desiti ako opljačkaju pogrešnog čoveka i on ih otkrije da i ne govorimo.

I dođosmo do našeg naslovnog psihopate. Njegovo ime je Cale Erendreich i on je tipičan predstavnik arogantnih poslovnjaka, sa mobilnim telefonom večito na uhu, čak i za večerom i za volanom svog novog i sjajnog Masserattija. Sean upada u njegovu ultra-modernu kućerinu, nalazi novu kreditnu karticu u nepročitanoj pošti, aktivira je i njuškajući po stanu u uredu otkriva kožom i lancima okovanu mladu ženu (Kerry Condon). Kako nema vremena da je oslobodi, Sean beži s lica mesta i anonimno naziva policiju ne bi li neko intervenirao. Cale, naravno, ima već spremne priče i alibije, zna da mu je neko bio u stanu, a nije mu teško otkriti ni ko je to bio, pa se Seanov život pretvara u pakao, svi njemu bliski su ugroženi, njemu niko ne veruje, a psihopata napaljen na dresiranje ljudi steže obruč oko njega…
 
Naravno, vodeći se čistom, a ne filmskom logikom, nije preterano teško iskidati Bad Samaritan na komadiće na sto i jednom mestu, od tankog objašnjenja otkud Sean sa sve svojim jakim akcentom u Portlandu, preko nezgode koju Riley doživljava koja bi ju po logici stvari bacila u trajnu komu, a ona samo što nije otpuštena iz bolnice, pa do “magijskog realizma” u tretmanu modernih tehnologija (koja su sve čuda moguća sa kompjuterima i mobilnim telefonima, pa vi pojma nemate, samo treba znati, a ni to nije baš tako teško). U scenariju se ne nudi nijedan uverljiv alibi, a režijski se sve maskira mutnjikavim osvetljenjem i vidljivim dimnim zadasima tako da nam je jasno da Sean i Derek puše malo previše trave, pa nije ni čudo što ih drugi ne smatraju ubrojivima, a ni oni sami sebima ne bi baš verovali.

Takav “laissez-faire” pristup prisutan je i u domenu glume i on radi posao. Sean je tako arhetip zgubidana i muljatora, simpatičan donekle, ali ne i previše i sa vrlo bazičnim moralnim kompasom, a psihopata koji bi drugde bio možda i pomalo anemičan ili potpuno parodičan u Tennantovoj idealno lošoj izvedbi je, laganom namigivanju uprkos, čak i nekako preteći, kao što bi to, recimo, bila kopija likova koje Kyle McLaughlin igra po televiziji u kasnijoj fazi svoje karijere. Takođe, činjenicu da žrtva najčešće sputana konjskim žvalama ima najubedljivije “one-linere” ništa drugo ne potkrepljuje do gluma Kerry Condon.

Suština zašto sve to tako dobro funkcionira krije se u savršenom kliku između scenarija Brandona Boycea (ako se neko seća slično koncipiranog trilera Apt Pupil u režiji Bryana Singera po motivima proze Stephena Kinga u kojem srednjoškolac dođe na “genijalnu” ideju da ucenjuje skrivenog nacistu, Boyce je za to napisao scenario) i režije Deana Devlina, producenta odgovornog za hitove kao što su Stargate i Independence Day koja je režirao majstor katastrofe Ronald Emmerich. Devlin se kasnije razišao sa Emmerichom (zlobnici će možda nemački-zvučeće pseudonime psihopate povezati sa time), a sam se kao reditelj nije naročito proslavio sa Geostormom. Pa ipak, ključ uspeha ovde leži u dva faktora. Jedan je savršen tempo u kojem se održava konstantna napetost, a drugi je mogućnost povezivanja sa situacijom u kojoj se našao lik zahvaljujući lošim procenama, glupim odlukama i lošoj sreći. Na te tri stvari niko nije imun i varamo se ako mislimo drugačije.