4.6.18

The Nile Hilton Incident

kritika originalno objavljena na Monitoru


2017.
scenario i režija: Tarik Saleh
uloge: Fares Fares, Mari Malek, Yasser Ali Maher, Ahmed Selim, Hania Amar, Mohamed Yousri, Slimane Dazi, Hichem Yacoubi, Ger Duany

Zanimljivo kako su neki žanrovi transferabilni kroz prostor i kroz vreme samo ako onaj koji ih se hvata zna u kolikoj se meri čega treba držati. Uzmimo primer noira, filmskog žanra sa korenima u američkoj pulp literaturi detektivske sorte, čije je ime ima korene u tehničkim specifikacijama, a ne u sadržini. Nastao u periodu oko Drugog svetskog rata, sniman danju sa tamnim filterima ne bi li dočarao noć, noir je na domaćem terenu u Americi, a posebno u Los Angelesu. U novohollywoodskoj reviziji, znojni dani su zamenili lepljive noći, krajem 80-ih i ranih 90-ih često je ubacivana ljigava soft erotika u zaplet, a sa Blade Runnerom noir je otišao i u budućnost. U francuski kontekst ušao je nedugo nakon rata i to je učinio izuzetno elegantno – pariški žargon je dostojno zamenio američki “hard boiled” sleng, a policijski inspektori su došli na mesto policijskih ili privatnih detektiva. Na prelazu milenijuma, noir je, prvo u literaturi, a onda i na filmu, zauzeo Skandinaviju, insistirajući na klasnim i socijalnim kontekstima i zloupotrebi moći u naizgled idiličnom društvu. Pitanje svih pitanja bi bilo kako bi izgledao noir van zapadnjačkog konteksta, a švedsko-egipatski reditelj Tarik Saleh je ponudio odgovor u svom nagrađivanom (pobednik Sundance festivala u ne-američkoj konkurenciji) filmu The Nile Hilton Incident.
Osnovni elementi su više američki negoli skandinavski utoliko koliko “setting” Kaira između bede i glamura, tradicije i modernosti više podseća na “džunglu na asfaltu” Los Angelesa nego na zaleđenu vodu Stockholma ili Copenhagena ispod koje se mulj tek nazire. Tako imamo žrtvu – pevačicu i high-end prostitutku, svedokinju ilegalnu imigrantkinju i hotelsku čistačicu (Malek), te trojicu muškaraca koji su u ubistvo upleteni. Jedan je poslovno-politički moćnik Shafiq (Ahmed Selim), drugi je njen menadžer i svodnik Nagy (Yacoubi), Tunižanin sa kojim je bila upletena u seriju iznuda, a treći je misteriozni ubica (Dazi), povezan sa jednim ili drugim. To sve treba da razreši prosečno korumpirani (podmitljivi, ali i otvoreno kradljivi) egipatski policajac Noredin Mostafa (Fares Fares, ujedno i jedan od producenata filma) sklon porocima poput lančanog pušenja i kombinacije tableta sa pivom čiji nezadrživi uspon kroz policijsku hijerarhiju potpomaže njegov šef i stric Kammal (Maher). Noir ne bi bio noir bez “fatalke”, i nju imamo u formi žrtvine kolegice i prijateljice, Tunižanke Gine (Amar). Vreme radnje je takođe zanimljivo, predvečerje revolucije koja je odnela korumpirani režim Hosnija Mubaraka, a nezadovoljstvo u zraku se može seći nožem.

Upravo se u egipatskom kontekstu krije puna snaga Salehovog filma. Naime, koristeći se stvarnim, a nepovezanim događajima (ubistvo izvesne libanonske pevačice u hotelu se dogodilo tri godine pre događaja na Tahrir trgu), Saleh uspeva u naumu da sprovede detaljnu sondažu egipatskih socijalnih prilika i tako napravi političan film bez pretenzija prema aktivizmu ili istoričnosti, a samu revoluciju pritom koristi dramaturški vešto kao dimnu zavesu u koju obavija rasplet filma. Iako je snimanje u Egiptu prekinuto nedugo nakon početka (dovršeno je, ironije li, u Casablanci), kamera Pierrea Aima uspeva da uhvati užurbanu, pa čak i divlju svakodnevicu najvećeg arapskog grada i svojevrsnog središta globalne kulture i to ne samo slikajući poznate toponime, već se spuštajući i na ulični nivo. Replika u kojoj jedan policajac kaže drugom da “ovo nije Švicarska i da nema on šta tu tražiti pravdu” možda zvuči kao komadić Chinatowna u gunguli Blade Runnera, ali ju nije teško “kupiti”.
Samu priču Saleh (poznat po dokumentarcu Gitmo, animirano-igranom filmu Metropia i igranom filmu Tommy) vodi na različite načine u različitim etapama filma. Nakon podastiranja faktografije zločina kao polazne tačke za istragu i uspostavljanja Noredina kao lika (Fares Fares to olakšava svojim nezanemarivim prisustvom na ekranu, lice nam je poznato iz danskog hit-serijala o Q odeljenju, iz Star Wars filma Rogue One i nekoliko internacionalnih koprodukcija), početak istrage podseća na tipičan procedural a potpisivanje vremena i mesta događaja čak priziva u pamet seriju Law and Order, da bi se kasnije atmosfera zgušnjavala, a u fokus dolazili elementi noir misterije i političkog trilera.

Iako na površini i po pejzažu The Nile Hilton Incident bio bliži američkim klasicima, suština filma je više na tragu skandinavskih filmova. Zločin ne postoji u nekom imaginarnom svetu, već u realnom, a socijalne, pa i političke komponente istog moraju završiti pod povećalom. I autor filma i njegov glavni glumac – producent vrlo dobro funkcioniraju u više konteksta, arapskom, skandinavskom i žanrovski-filmskom, pa je tranzicija fluidna, a mešavina prilično opojna. Tako da, ma kako čudno i derivativno u opisu zvučao, skandinavsko-egipatski noir The Nile Hilton Incident radi baš onako kako treba.