30.6.18

Hereditary

kritika originalno objavljena na DOP-u
Legendarni beogradski filmski kritičar i prevejani cinik, gospodin Bora Anđelić, ima običaj da se žali na trendove u savremenoj, pre svega američkoj, filmskoj kritici koji manje imaju veze sa kritičkim promišljanjem filmskog dela, a više sa marketingom. Tako iz godine u godinu imamo “najbolji triler / horor / ubaci žanr svih vremena” i svi napetiji / strašniji / šta god jedan od drugoga. To ne samo da je bezobrazna reklama, nego je pride i glupa i kontradiktorna, u konačnici i kontraproduktivna. Filmsko stvaralaštvo ipak nije sportsko nadmetanje po jasno određenim kriterijima, a i kad uzmemo atletiku kao najočitiji primer, rekord na 100 metara, u skoku u dalj ili u bacanju kladiva ne pada iz mitinga u miting niti iz velikog takmičenja u veliko takmičenje.

S tim u vezi, ceo taj “hype” koji se digao oko ovogodišnje Sundance ponoćne senzacije Hereditary besmislen je i kontraproduktivan na duže staze jer prevara kod pametnog čoveka prolazi jednom i nikad više, a mnogi su se od kino-posetilaca već opekli u prošlosti. Moram priznati da obraz nije osvetlao ni hrvatski distributer / prikazivač koji je film držao u statusu pretpremijere punih 8 dana, da bih na dan zvanične premijere u propisanom horor-terminu u sali bio potpuno sam.
 
Dobra i loša vest je da Hereditary nije bazični moderni horor čija se filozofija svodi ne besomučno prepadanje gledalaca i reciklažu priče o demonu, duhu, veštici ili utvari koja maltretira protagonistu ili grupu junaka. Dobra vest je da ovde imamo nešto drugačiji pristup, promišljeniji, artističkiji, sa obiljem stila i skoro pa vrhunskim tehničkim aspektima što doprinosi atmosferi. Loša vest je da te tehničke i periferne komponente mogu zavesti gledaoca da pomisli da je ovde reč o nekoj dubokoj filozofiji i simbolici, pa će mu prizemljenje i priča koja se ispostavlja kao bedasto šuplja i isforsirana u konačnici teško pasti.

Ne bih rado otkrivao radnju iz straha od “spoilera”, a i foršpan su, za promenu, napravili toliko dobro da otkriva taman koliko treba i navodi na krive zaključke, ali red je ipak nešto reći. Za početak, film počinje sa podužom karticom teksta, osmrtnicom starije gospođe, ožalošćeni ti-i-ti, bdenje tu-i-tu tad-i-tad, sahrana tu-i-tu tad-i-tad, što je zgodan i svež način da se otpočne horor. Baba je, dakle, umrla, bila je nezgodna, a ožalošćeni kćerka Annie (Toni Collette), zet Steve (Gabriel Byrne) i unuk Peter (Alex Wolff) ne tuguju onako kako to društvo očekuje od njih ili kako oni očekuju od sebe. Čini se da je jedina koja tuguje unuka Charlie (Milly Shapiro) koja je jedina bila povezana sa bakom.

Charlie je više nego malo čudna: introvertna, nekomunikativna, možda lagano autistična sa morbidnim opsesijama i navikama da iz kuće izlazi neobuvena i da spava u hladnoj kućici na drvetu. Takođe, u jednoj sceni ćemo otkriti da je u familiji prisutna dugačka istorija psihičkih bolesti, od demencije do shizofrenije. I taman kad pomislimo da znamo šta gledamo, scenarista i reditelj Ari Aster, inače debitant u dugometražnom formatu nakon nekoliko zapaženih kratkih filmova, nam izvlači tlo pod nogama i još čudnije i strašnije stvari počinju da se dešavaju.
 
Asterova namera je jasna: što je moguće više izmešati uticaje atmosferičnih horor-klasika (gde je Friedkinov The Exorcist sa kojim se Hereditary bez osnova poredi tek minimalna referenca, ako je uopšte) sa uticajima visoko-artističnih klasičnih filmskih drama. Tako imamo odjeke Polanskog i Kubricka (odnosno Rosemary’s Baby i The Shining), ali i Bergmana i Cassavettesa u smislu porodične drame. U tom smislu, možda se najpreciznije paralele mogu povući sa vrhunskim savremenim žanrovskim ostvarenjima kao što su The Babadook, It Follows, pa i The Witch.

U centru svega stoji tugovanje, žalovanje, sjebana porodična dinamika i načete psihe svakog ponaosob, a za elemente natprirodnog nikad ne znamo jesu li stvarnost našim likovima ili plod njihovog distorziranog uma. Prepada gotovo da i nema, ali atmosfera je gusta, pa nas obuzima tiha jeza dok gledamo. Za takav efekat je zaslužan Aster kao dirigent sjajno uštimanog orkestra. Dizajn zvuka je briljantan, kao i “drone” muzika Colina Stetsona. Montaža je izuzetno precizna, a fotografija Pawela Pogorzelskog izuzetno smirena i proračunata što se pokreta tiče, dok isprane boje jasno asociraju na tugu i depresiju. Pohvale zaslužuju i glumci: Milly Shapiro zaista uteruje strah u kosti, Alex Wolff ima ulogu života kao tužni stoner kojem fali ljubavi doma, Gabriel Byrne se drži u niskom ključu pokušavajući da odigra racionalnog muškarca, modernog oca koji drži kuću na okupu, a Toni Collette ima svoj “show” koji je možda ponekad i preteran. Epizoda Ann Dowd je, očekivano, izvrsna.
 
Pitanje koje se postavlja je čemu sve to, svi ti precizni detalji kad priča ne valja, a pripovedanje se menja u hodu. Prvo, pođimo od elementarne logike jer je osnova filma u biti realistična: od čega oni žive kada Steven ne radi a Annie izrađuje minijature za galerije? Novac nisu nasledili jer ni pokojna baba nije mogla biti naročito bogata od spiritističkih seansi koje je držala. Po kojoj logici familija sa detetom sa posebnim potrebama i umirućom babom živi u šumi u nigdezemskoj? Kako deca odatle idu u školu i iz škole, o socijalnom životu da i ne govorimo? Čemu, osim radi vizuelne atraktivnosti, služe oni grafički simboli? Čemu falš-latinski u govoru, a naročito u pismu? Čemu taj naslov kao da se nekavo zlo nasleđuje poput kletve ili određenih mentalnih bolesti kada se dosta toga može svesti na sredinske faktore.

Loš utisak se cementira loše urađenim krajem u kojem Aster ide na sve ili ništa, u pravcu čistog horora, kao i u pravcu (prilično tipskog, glupavog i loše sročenog) objašnjenja o čemu se tu zapravo radi. I bez toga teško da bi u tom svom “style over substance” pristupu Hereditary bio naročito dobar film, odnosno onoliko dobar koliko ga izvikuju (plaćeni) kritičari, ali ovako ne dobacuje ni do toga, zapravo ostaje iritantan kao neiskorišten potencijal. Možda je film samo žrtva vlastite kampanje podizanja očekivanja i kao takac zaslužuje još jedno gledanje sa nekakvom vremenskom distancom, ali sumnjam da će ga od mene dobiti.