11.6.18

Solo: A Star Wars Story

kritika originalno objavljena na Monitoru
2018.
režija: Ron Howard
scenario: Lawrence Kasdan, Jonathan Kasdan
uloge: Alden Ehrenreich, Joonas Suotamo, Woody Harrelson, Emilia Clarke, Donald Glover, Thandie Newton, Paul Bettany, Jon Favreau, Erin Kellyman

Moram da priznam da franšizni filmovi izrazito testiraju moje strpljenje iz godine u godinu i to se, slutim, neće promeniti u nekom skorijem vremenskom roku. Dobro, Marvel. Hajde i DC koji pokušava da isprati zadati ritam. Pa čak i apsurdi za decu i roditelje poput lego filmova čija se “product placement” filozofija vidi od naslova nadalje. Ali ovaj tempo Star Wars filmova zaista nije human i postaje sve teže uvideti svrhu svemu tome. Biće možda neke poetske pravde u tome da serijal koji je uspostavio franšiznu filozofiju u kinematografiji bude i onaj koji će taj pristup uništiti (ako se to zaista dogodi, to jest), ali sa predominantnom fanovskom kulturom sva je prilika da će pre pucanja balona uslediti dugi period stagnacije. “Fandom” je dijagnoza, rekao bih dugoročna i sa malo šansi za izlečenje.

Kako drugačije opisati situaciju da sada svake godine dobijamo po jedan Star Wars film, neparnih godina filmove iz glavne trilogije, a parnih kvazi-samostalne filmove smeštene u Star Wars svet? Kako objasniti da od prethodnog Star Wars naslova The Last Jedi nije prošlo ni pola godine? I kako objasniti da je producentski tim u međuvremenu uspeo zameniti reditelja (iskusni štancer Ron Howard došao je umesto Phila Lorda i Chrissa Millera) i barem jednog glumca sa značajnom ulogom (Michael Kenneth Williams nije mogao uskladiti rasporede za glasovno snimanje originalno CGI lika Drydena Vosa), te izvesti dosnimavanja u roku za “prequel” o Hanu Solu? 
 
Svakako, u pitanju je pre svega biznis, kreativni kriteriji su u drugom planu, ali prvi rezultati nisu nimalo obećavajući. Otvaranje sa nešto preko 100 miliona dolara zarade (na oko 300 miliona uloženih) smatra se neuspehom. Deo toga se može otpisati na kalendarsko pozicioniranje (iza tri jako velika Marvel filma), ali opet nije teško iščitati da fanovi nisu oduševljeni pristupom reditelja Howarda i tima Disneyevih producenata. Podsetimo se da su i The Force Awakens, Rogue One i The Last Jedi solidno podelili publiku i kritiku, pa možemo zaključiti da ni Star Wars nisu baš tolika “zlatna koka” kao što se činilo iako je baza fanova verovatno dovoljno velika da na kraju neće biti gubitaka, barem ne katastrofalnih.

Dodatna otežavajuća okolnost za Solo: A Star Wars Story je to da je u pitanju pred-nastavak koji je sam po sebi predvidljiv – znamo šta sledi, usamljeni pilot, plaćenik i svemirska baraba Han Solo će se pridružiti pobunjenicima, osvojiti princezu Leiu i na koncu poginuti od ruke njihovog zajedničkog sina, a za nekakvim dubinskim građenjem lika iz svemirske bajke zaista nema preke potrebe. Umesto toga, scenaristi otac i sin Kasdan i reditelj Howard su sebi kao zadatak postavili da odgovore na nekoliko manje ili više konkretnih pitanja:
 
- Kako je postao tako hladnokrvan i nepoverljiv? Generički odgovor, težak život, vojna obuka, tako ga naučio prvi i jedini mentor Beckett (Harrelson), a i devojka Qi’ra (Clarke) mu je slomila srce.

- Otkud mu prezime Solo? Koga briga, ali ovde je to rešeno kao lagano neuspeli štos.

- Kako je postao pilot? Vojna obuka, logično, pre toga je bio samo lopov koji je znao da vozi ukradena vozila, uostalom to je i prva akcijska scena u filmu.

- Otkud mu Millenium Falcon? Znamo, osvojio ga je na partiji Sabacca (mehanika slična nekoj svemirskoj verziji pokera) od švercera Landa Calrissiana kojeg ovde igra Donald Glover.

- Šta znači obaviti proći Kessel za manje od 12 parseca? “Kessel Run” nam ja takođe poznat pojam, kao što znamo da je parsec mera za dužinu, a ne vreme ili brzinu, ali za to ovde konačno dobijamo suvislo objašnjenje.

- Kako je Han upoznao Chewbacu i kako je dotični dobio nadimak Chewie? E, to je već zanimljivo, ali jednom kada dobijemo odgovor (u prvoj polovini), onda se više na to ne vraćamo, odnosno ne gradi se odnos između čoveka i wookieja dalje od Solovog osećaja za pravdu i prezir prema ropstvu.
 
Ostatak filma je, dakle, prilično generička “origins” priča koja spaja trivijalne podatke iz Star Wars univerzuma i služi kao vezivno tkivo između mnogih akcionih sekvenci u kojima emocije diktira muzika Johna Powella po motivima standardnog score-a Johna Williamsa. Imamo, dakle, i pljačku vlaka, jurnjavu s automobilima, scene bitke nalik na Prvi svetski rat, svemirsku kockarnicu, svemirsku jahtu, nagoveštaj pobune, malo na silu ubačenog, a svejedno nekako duhovitog socijalno-političkog konteksta gde se droidica L3-37 (glas Phoebe Waller-Bridge) bori za oslobađanje i emancipaciju robota, očekivani “used future” dizajn i ponešto referenci i poveznica sa ostatkom Star Wars sveta.

Kako to izgleda u praksi? Pa, kako šta. Glumački sve štima. Woody Harrelson svoju ulogu može izdeklamirati i u snu, Thandie Newton kao njegova partnerica je zgodno osveženje, baš kao i Jon Favreau kao, avaj, prerano žrtvovani accadianski pilot sa viškom ruku. Emilia Clarke (iz Game of Thrones) donosi mešavinu zavodljivosti, taktilnosti, ranjivosti i sposobnosti preživljavanja kao Qi’ra, u daljem toku filma upletena u kriminalni sindikat koji vodi Vos (Paul Bettany, vrlo dobar). “Show” u principu krade Donald Glover kao Lando, postajući tako nešto nalik na Solo figuru u Solo filmu, a Solo, čini se, nije baš tako solo-frajer da bi nosio ceo film. U tom smislu, Alden Ehrenreich (do sada najpoznatiji po ulozi u Hail Caesar braće Coen) nije loš kao Han Solo, čak i liči na mladog Harrisona Forda i ima nešto malo od tog njegovog frajerskog nastupa, ali njegovo glumačko ostvarenje ne odlazi dalje od imitacije, odnosno teško će nas uveriti da je njegov Han Solo postao baš ONAJ Han Solo.
 
Sa tehničke i vizuelne strane, film je dosta problematičniji. Režija Rona Howarda je vrlo standardna, da ne kažem pešačka, inspirativna možda u ponekoj sceni ili sekvenci, ali bez osećaja za širu sliku. “Cigla-malter” struktura filma postaje zamorna, a trajanje od preko dva sata izazov. Najveća greška je, međutim, izbor Bradforda Younga za direktora fotografije. Dok je njegovo insistiranje na mraku i senkama smisleno u Arrivalu, da ne govorimo o Ain’t Them Bodies Saints ili A Most Violent Year, ono se ovde nikako ne uklapa, pa Solo postaje najmračniji, najsivlji i najmutniji Star Wars film bez ikakvog jasnog razloga. Film sam, srećom, gledao u 2D varijanti, a o tome kako ta mešavina tamnih i zemljanih boja izgleda u inače tamnijem i mutnijem 3D-u, mogu samo da zamislim.

Kada se podvuče crta, nije da nam je ovo bilo potrebno. A sumnjam da je bilo potrebno i mudrim glavama iz Disneya zaposlenim na “marvelizaciji” Star Wars sveta. Posebno bode oči paradoks da je za neke detalje u filmu potrebno ekstenzivno poznavanje sveta, dok su druge, jednako bitne informacije, redundantne čak i osrednjim poznavaocima. Čini se da su i najzagriženiji fanovi prepoznali lažnjak koji čak i nije toliko loš koliko je usiljen.