Fahrenheit 451

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Knjige su važne i znanje je moć, ali mišljenja sam da one same po sebi retko ili nikad ne menjaju svet jer je njima, kao i svakim drugim sadržajem, prilično lako upravljati. Nema potrebe za spaljivanjem knjiga i “degenerične umetnosti” čemu su pribegavali nacisti, niti za sovjetskom cenzurom, mnogo elegantnije ih je svesti ih na zabavu ili ih pretvoriti u neku vrstu komoditeta za konzumaciju i potpuno trivijalizirati, što se u ovom ili onom obliku radi od pamtiveka. Mada, pomisao na lomaču sa knjigama je svakako efektna slika koja se urezuje u pamćenje, demonstracija sile grandiozna u svojoj jezivosti i odatle je Ray Bradbury verovatno počeo graditi svet svoje kultne knjige Fahrenheit 451. Pedesete su godine u pitanju, pa je satirična oštrica sasvim sigurno bila okrenuta ka “makartizmu” i cenzuri u američkom društvu u ranim i prilično užarenim godinama Hladnog rata. Ne treba, međutim, da čudi što prva filmska ekranizacija nije uspela onoliko koliko su se tome nadali i Bradbury i reditelj François Truffaut, budući da je to francuskom novovalcu bio i prvi film u boji i prvi na engleskom jeziku, te da je došla u nešto drugačije vreme, sredinom 60-ih, kada su društveni procesi nagoveštavali novi, drugačiji i slobodniji svet.

Po toj logici stvari, ekranizacija u režiji Ramina Bahranija (At Any Price, 99 Homes, Man Push Cart), po scenariju koji je napisao zajedno sa Amirom Naderijem (sa kojim je sarađivao na 99 Homes) dolazi u pravo vreme: populizam je zavladao Amerikom čiji predsednik pritiscima na nadležne službe pokušava da uvede diktaturu, etiketa “fake news” se deli šakom i kapom bez pokrića i time se odvajaju dozvoljene i nedozvoljene informacije i mišljenja, dok na televiziji i po društvenim mrežama vlada teror mladosti, lepote, sreće i zdravlja. Pa opet, Bahranijev film u neobičnoj distribucijskoj varijanti da odmah posle premijere u Cannesu zaigra na HBO možemo smatrati razočaranjem.

 

U biti, roman je vrlo labavo adaptiran, glavni junak Montag (jedan od producenata Michael B. Jordan poznat po ulogama u Fruitvale Station i Black Panther) je tako od sredovečnog oženjenog čoveka postao mlađi neženja, a Clarisse McClellan (Sofia Boutella) je od njegove susede postala polu-kriminalna figura, dvostruka agentica koja rasparčava literaturu, muziku i filmove, ali i odaje informacije policiji. Sreća pa je njegov tvrdokorni šef kapetan Beatty (Michael Shannon, izvrstan izbor za ulogu) ostao manje ili više ista tvrdokorna pandurčina, a njih dvojica su i dalje vatrogasci, ironije li, zaduženi za spaljivanje knjiga.

Sistem je u filmu tek grubo skiciran i uglavnom nevidljiv kao u knjizi (knjige i umetnost su zabranjeni jer donose razlike, fantazije i nesreću), ali je glavna zabava doživela ozbiljni “update”, jer Bradbury je možda predvideo “reality” televizijski program kao distopičnu budućnost, ali internet i društvene mreže nije, pa tako imamo Nine na koju su svi nakačeni kao mešavinu “infotainment” televizije, društvene mreže i Velikog Brata (Orwellovog, ne voajerskog) i AI imena Yuxie (glas Cindy Katz) kao njegovu personifikaciju.

Radnje knjige (koja je pomalo eliptična i ne baš izrazito filmična) je izmenjena skoro do neprepoznatljivosti toliko da bi Bahranijev film komotno mogao nositi i neki drugi naslov. Objašnjenje sa Drugim građanskim ratom koji je doveo do zabrane knjiga je šturo i ne drži vodu, teorija o živim i mrtvim jezicima takođe, mada je emoji jezik koji razvija Nine sablastan u svojoj debilnosti i, opet, zamisliv kao scenario neke bliske budućnosti. 

 

U konačnici, Fahrenheit 451 izgleda i ponaša se kao osrednji, nespektakularan televizijski SF film, što u krajnjoj liniji i jeste. Produkcijski, izgleda profesionalno, ali neupadljivo. Radnju više slušamo kroz dijaloge nego što je gledamo kroz akciju, čak su i lomače nekako skromne, a režija više školski neupadljiva sa obiljem plan – kontraplan rešenja. Jordan i Boutella su zaglavljeni sa nedovoljno profiliranim likovima i blede u poređenju sa Shannonom koji nešto ovakvo može da odigra i u snu.

Osim zaista izuzetne špice filma na kojoj se smenjuju legendarni naslovi knjiga koje proždire vatra, najbolja scena u filmu, jedina vredna analize značenja, nalazi se negde oko trećine i u njoj Beatty objašnjava zašto se knjige spaljuju: jedne smetaju jednima i vređaju im osećanja, druge to čine drugima, a bez njih je svet lepše i srećnije mesto, u teoriji. Osobno, nisam siguran da ova strelica prema pristanku na cenzuru i političkoj korektnosti pogađa metu, a da pritom ne ide na mlin onih koji bi uređivali diskurs po svojoj volji nevezano za političku i inu korektnost, odnosno nije mi jasno na šta Bahrani tu zapravo cilja. Suštinski, rekontekstualizacija Fahrenheita 451 nije uspela jer nije mogla i nije ni bila potrebna: trivijalizacija svega u životu i trenirana apatija su se u realnom svetu pokazale kao efikasnije od represije.