25.6.18

Love, Simon

kritika originalno objavljena u XXZ Magazinu
2018.
režija: Greg Berlanti
scenario: Elizabeth Berger, Isaac Aptaker (prema romanu Simon vs. the Homo Sapiens Agenda Becky Albertalli)
uloge: Nick Robinson, Jennifer Garner, Josh Duhamel, Katherine Langford, Alexandra Shipp, Jorge Lendenborg Jr, Logan Miller, Talitha Bateman, Keiynan Lonsdale, Miles Heizer, Joey Pollari, Clark Moore, Tony Hale, Natasha Rothwell

Simon (Robinson) je sasvim običan srednjoškolac koji živi sa skoro pa idealnim roditeljima (Garner, Duhamel) i sestrom (Bateman) u finoj kući u predgrađu Atlante, a svoje vreme u školi i van nje provodi sa svojim dragim prijateljima Leom (Langford), Abby (Shipp) i Nickyjem (Lendenborg). Simon takođe ima i veliku tajnu: on je gay i, generalno ugodnoj atmosferi uprkos, još uvek nije spreman da sa time izađe u javnost. Liberalni roditelji će to svakako prihvatiti (iako otac povremeno ispaljuje neslane šale), prijatelji takođe, a u školi već egzistira jedan otvoreno gay momak (Moore) koji zbog toga ne trpi neke strašne posledice. Ipak, Simon je navikao da živi u skrivanju…

...Sve dok se na školskom blogu ne pojavi anonimno priznanje momka potpisano pseudonimom Blue koji ima isti tip problema kao i on. Simon će onda početi konverzaciju sa njim potpisan kao Jacques i njih dvojica će jedan drugom biti podrška, ali će Simon razviti romantični interes prema svom kolegi. Radnja dalje teče na dva koloseka od kojih je jedan “detektivska priča” u kojoj Simon traga za Blueovim identitetom u grupici osumnjičenih koju sačinjavaju pijanista iz školskog mjuzikla Cal (Heizer), koju godinu stariji konobar iz slastičarne Lyle (Pollari) i uglađeni školski drug Bram (Lonsdale). Drugi deo priče se može okarakterizirati kao komedija-drama zabune propelirana time što je Simonova pisma otkrio “drama-nerd” Martin (Miller) koji ga ucenjuje pokušavajući da se približi Abby, što, očekivano, dovodi do toga da Simon mora da mulja i balansira kako ne bi ugrozio prijateljske veze u ekipi.
U pitanju je, sve u svemu, vrlo dobar, ugodan, emocionalno zadovoljavajući, zgodno napisan (više u smislu “cool efekta” nego u smislu realističnosti) i još bolje odglumljen film koji se obraća najširoj mogućoj publici, što je sa filmovima sa etiketom “gay” redak slučaj. Glumačku postavu čine momci i cure nekoliko godina stariji od ciljane dobi za uloge, ali već oprobani u nizu što visokobudžetnih spektakala (X-Men Apocalypse, Jurassic World, Spiderman: Homecoming), što “young adult” indie filmova (Before I Fall, Take Me to the River), dakle dovoljno prepoznatljivih. Jennifer Garner i Josh Duhamel imaju uverljivu hemiju kao otac i majka, a Tony Hale kao “nerdy” pomoćnik direktora i Natasha Rothwell kao frustrirana profesorica drame ostvaruju zapažene humorne epizode.

Svet u kojem se film kreće se ne može baš nazvati realnim već hollywoodski idealističnim (rasno izmešano, ali predominantno belačko predgrađe, članovi familije i školskog sistema liberalni do krajnjih granica, desetogodišnja curica koja se “navukla” na Top Chef pa oprobava svoje veštine za doručkom), dok je mikro-svet srednje škole sasvim na tragu klasika žanra teen-dramedija iz 80-ih Johna Hughesa uz dodatak tehnološkog osavremenjivanja, tako da imamo i te blesave odrasle koji možda baš ne shvataju kako su današnji klinci cool, praznu kuću kao izgovor za epsku žurku, nešto slabije izražena, ali ipak postojeća “školska plemena” sportista, “nerdova” i dramske sekcije. Elementi zapleta standardni su za takav tip filma i još češće viđani na televiziji, začinjeni pojedinim “sitcom” momentima. To ne treba da čudi imajući u vidu da je televizija otišla dalje u emancipaciji manjina nego Hollywood, te da kreativni tim iza Love, Simon dolazi upravo iz miljea televizije. Reditelj Greg Berlanti je radio na seriji Dawson’s Creek, a scenaristički dvojac na This Is Us.
Konzervativnost u izvedbi se sasvim jasno može iščitati iz produkcijske pozadine: ovo je ipak hollywoodski film za koji je očekivano da igra na sigurno i da koristi predvidljive šablone, pa makar to značilo da su likovi više površinski zanimljivi nego dubinski karakterizirani. S tim povezana konzervativnost u agendi je već tema za diskusiju. To ne znači da film ima konzervativnu agendu sam po sebi, čak naprotiv, ali određena heteronormativnost je svakako primetna. Te dve stvari su povezane, ovo je ipak film kalibra The Fault in Our Stars ili Me and Earl and the Dying Girl (da navedem recentne young adult dramske uspešnice), i to prvi te vrste u kojem gay seksualna orijentacija nije rezervirana možda za neke sporedne likove i manje ili više nakalemljeni pod-zaplet već je kičma glavnog lika i celog zapleta.

U prevodu, lako za festivalske filmove tipa La vie d’Adele ili one za sezonu nagrada kao što su to bili Moonlight i Call Me By Your Name, mada je i kod njih heteronormativnost primetna u većoj ili manjoj meri, kao i za sve one silne teške priče o teskobi, socijalnoj stigmi i unutarnjim previranjima, depresiji usled neprihvatanja sredine i auto-homofobije koje se smatraju normom za gay filmove, da ne govorimo o njihovoj po pravilu nevidljivosti za širu publiku. U tom smislu, Love, Simon je skoro pa revolucionaran film upravo zbog svoje lakoće i igrivosti, a to što se čini da igra na sigurno je verovatno jedini način da dospe do najšire moguće publike i na taj način možda učini nešto po pitanju veće prihvaćenosti gay osoba u realnom svetu daleko od hollywoodskih klišea.