22.2.14

Filth



2013.
scenario i režija: Jon S. Baird (po romanu Irvina Welsha)
uloge: James McAvoy, Imogen Poots, Jamey Bell, Shirley Henderson, Jim Broadbent, Eddie Marsan, Martin Compston, Shauna Macdonald, Gary Lewis, John Sessions

Filth je, kako mu samo ime kaže, jedan prljav, glasan i lud film. Smešten u Edinbourgh, prati nekoliko dana u životu korumpiranog, pijanog, drogiranog i maničnog policajca po imenu Bruce Robertson (McAvoy) u predbožićnoj atmosferi. On je na putu bez povratka prema nervnom slomu i naš nepouzdani narator. Drugi još manje pouzdani narator je njegova žena Carol (Macdonald), koja deluje normalno, ali je nikada ne vidimo zajedno s njim na ekranu, nego kao eteričnu prikazu u visoko-stilizovanim scenama. Zvuči poznato?
Svaka meni čast, uspeo sam da napišem prvi pasus a da ne pomenem Trainspotting. Ako vam dva koncepta zvuče dovoljno slično da bi se doveli u kontekst jedan sa drugim, to je zbog Irvina Welsha, autora oba romana. Trainspotting je napravio dvostruku revoluciju, kao roman je izvukao na površinu onu ružnu stranu Britanije koju su se “torijevci” trudili da pospreme pod tepih, one drogirane, pijane besposlene kreature bez šansi u životu, a kao film je postao slika i prilika Blairove cool Britanije i postao verovatno prvi britanski mega-hit na svetskom nivou koji ne uključuje rat, kostime i plemstvo. Nije da su britanski autori izbegavali angažman, samo ti filmovi jednostavno nisu dolazili do široke publike.
Welshovi romani su posle Trainspottinga doživljavali filmske ekranizacije, svaka sa nemalim očekivanjima, ali ona su ostala neispunjena. Acid House i Ecstasy nisu dobro prošli kod kritike i publike, prava za Porno su prodata, ali film još nije snimljen. Ništa bolje nije prošao Welsh ni sa originalnim scenarijima. Tajna uspeha Filtha je što liči na Trainspotting po okolnostima: nakon odustajanja velikih studija zbog veoma mračnih sadržaja koje je, navodno, teško prodati publici, film je snimljen sa skromnim budžetom. Glumci su se odricali dela honorara za producentski “credit”, a Jon S. Baird je jednako svež i ne baš poznat autor sa samo jednim filmom, huliganskom dramom Cass iza sebe, kao što je to bio Danny Boyle kada je radio na Trainspottingu. Uostalom, Filth možda nije kopija Trainspottinga, nije ni izbliza tako cool, mladalački i živahan, ali jasno je da je film nastao po romanu istog autora, samo je autorov svet još mračniji i prljaviji, toliko da narkomani i besposličari deluju veselo u poređenju sa policajcem Robertsonom.
 
Okidač za priču je ubistvo japanskog sudenta, međutim film skreće ka Robertsonovom životu i zabavi. Očekuje se unapređenje jednog od policijskih detektiva u čin inspektora i za njega se utrkuje nekoliko njegovih kolega. Robertson planira da ih nahuška jedne na druge, kako bi on, možda malo lud, ali svakako simpatičan i “jedan od momaka” bez problema pokupio unapređenje. Među kolegama je i mladi Lennox (Bell) koji u Robertsonu vidi neku vrstu uzora, kao i detektivka Drummond (Poots), koja Robertsona jedina čita kao otvorenu knjigu. Naime, kada bi bio samo korumpirani i nekolegijalni policajac, Robertson bi bio dosadan. On stvarno nije normalan, večito je pijan ili drogiran, a nameštaljke koje radi sa kolegama su zezanje u poređenju sa njegovim ostalnim aktivnostima. On serijski zloupotrebljava položaj da bi maltretirao ljude (scena sa iznuđivanjem oralnog seksa od maloletnice je gotovo legendarna), da bi od svog prijatelja iz masonske lože Bladeseya (Marsan) pelješio za lovu, drogirao ga i pravio budalu od njega (surealni put u Hamburg), i da bi njegovu ženu Bunty (Henderson) maltretirao sa telefonskim pozivima. Kako film odmiče, sve više se odlepljuje od spoljnog sveta i sve više se dešava u glavi sve nestabilnijeg Robertsona, bavi se njegovim halucinacijama, tragedijama iz detinjstva i kasnije iz života, njegovim suludim razgovorima sa imaginarnim psihijatrom (Broadbent).
Film počinja kao veoma crna komedija i skreće u nešto između tragedije i farse. Prema kraju gubi reditelj gubi kontrolu ili to vešto fingira, a fluidnost s početka klizi u popovanje i pokušaj da nađe opravdanje za tako groznu kreaturu kakva je Robertson. Prema njemu oba Zla poručnika, i Ferrarin i Herzogov deluju kao zabludele ovčice, prema njemu Hunter Thompson i njegov “advokat” deluju kao trezvenjaci, prema njemu Patrick Bateman deluje kao fini, konzervativni mladić. Ove reference nisu pomenute bez razloga, Filth je pun referenci, za mnoge od njih je potrebna pomoć Googla ili ekstenzivno poznavanje britanske pop-kulture. Humor sa referencama je rizičan, jer zahteva prethodno poznavanje materije, ali to ne znači da Filth nije zabavan, to znači da je Britancima zabavniji nego nama, jer će, na primer, videti glumce koji su već zajedno snimali neku sapunicu u potpuno promenjenim ulogama.
 
Baird pametno koristi inspiraciju od drugih filmova i u velikoj meri uspeva da realizuje šta je zamislio. Vidljivi su uticaji Kubricka (Bruce Robertson se može porediti samo sa Alexom De Largeom), pre svega u maničnim, znojnim krupnim kadrovima na McAvoyevo izmučeno lice. Vidljivi su i uticaji Terrija Gilliama, posebno u nadrealnim scenama gde je Robertson već dobrano sišao s uma. Vidljiv je i uticaj Boyla i njegovog viđenja Trainspottinga, posebno u ritmu koji je maničan u prvo vreme, ali onda kao da gubi dah i u izboru muzičke podloge, koja u Filthu nije ni izbliza tako cool kao u Trainspottingu. Vizualizacija i igranje sa formatima slike (sekvenca u Hamburgu ima šmek kućnog videa) je atrkaktivno. Ono što Bairdu mogu zameriti, to je da ne ceni dovoljno intelekt svojih gledalaca, pa ponekad ide u objašnjavanje očitog. Takođe, ponavljanje ključnih scena celog filma sa nacrtanim životinjicama je malo otrcan detalj.
Najveću rezervu sam imao prema Jamesu McAvoyu. Momak prosto izgleda suviše pristojno i nevino za ovakav tip uloge, a njegovi pokušaji da bude opasan su se završavali neuverljivo. Ovde to nije slučaj, iznad svakih očekivanja je kao Robertson, uz veliku pomoć šminke koja je deformirala njegov izgled. Oči su mu crvene, lice bledo i masno, brada i kosa neuredne. Ostatak glumačkog ansambla je odličan i kreativan. Imogen Poots je svakako “flavor of the year”, ili je na putu da napravi ozbiljnu karijeru, Eddie Marsan je impresivan kao naivčina, a Jim Broadbent je odličan kao nenormalni psihijatar.
Sve u svemu, Filth je dobra, luda zabava, od početka pa skoro do kraja. Uspeh Trainspottinga mu više šteti nego koristi, jer se mora porediti sa njim. A štos je u tome da, sve i da je Filth bolji film po svim aspektima (a nije), nikad neće biti kultni kao prethodnik iz razloga prostog vremenskog okvira – veliki deo kultnosti Trainspottinga izvire iz vremenskog konteksta 90-ih. Upravo kontekst nedostaje da bi Filth bio upamćen na duže vreme. Ako je za utehu, Filth je prva dobra ekranizacija nekog Welshovog romana nakon 17 godina, i to u velikoj meri nefilmičnog romana. To je nešto!