4.2.14

Saving Mr. Banks


2013.
režija: John Lee Hancock
scenario: Kelly Marcel, Sue Smith
uloge: Emma Thompson, Tom Hanks, Annie Rose Buckley, Colin Farrell, Ruth Wilson, Paul Giamatti, Bradley Whitford, B.J. Novak, Jason Schwartzman, Rachel Griffits

Pre godinu dana, u dvoranama su igrala dva filma koja su nas vodila “iza scene” epohalnih trenutaka XX veka. Hyde Park on Hudson nam je dočarao prvi susret američkog predsednika i britanskog monarha kao susret dvojice muškaraca (i to obojice sa hendikepom) sa preteškim bremenom na nedovoljno jakim plećima, dok nas je Hitchcock odveo iza scene snimanja filma Psycho. Saving Mr. Banks se u velikoj meri oslanja na taj trik i specifičnost jednog događaja – dvonedeljnih iscrpljujućih pregovora između književnice P.L. Travers (Thompson), autorice kultne dečije knjige Mary Poppins i Walta Disneya (Hanks) oko potencijalne filmske adaptacije.
Taj deo filma se šalta između komičnog i dramskog tona, a za oba su odgovorne nepomirljive razlike u karakterima i svetonazorima između uštogljene britanske spisateljice i srdačnog “folksy” Ujka-Walta, kao i njegovog osoblja, od šofera (Giamatti), preko scenariste (Whitford) do braće kompozitora (Novak i Schwartzman). Nit sukoba je u različitom viđenju adaptacije, Disney bi je po svaku cenu izveo jer je to obećao svojoj deci i spreman je na skoro sve, dokle god konačni proizvod bude spektakularni mjuzikl, dok je gospođa Travers primorana da proda prava na adaptaciju zbog nedostatka novca. Shodno tome, Disney i njegov tim imaju prilično “disneyevske” ideje kako bi to trebalo da izgleda, od tretmana likova do songova i koreografije, što sve Traversovoj ide na živce. Njoj se gadi pevanje (u romanu ne peva dadilja, nego njen kišobran), ne podnosi animaciju i ne želi da vidi crvenu boju. Centralna tačka sukoba je tretman oca porodice, gospodina Banksa.
U brojnim i podužim flashbackovima otkrivamo i zašto. Radnja nas vodi pola veka u prošlost, kada je P.L. Travers bila devojčica po imenu Helen Goff zvana Ginty (Buckley), koja je živela u australskoj teškoj provinciji sa sestrama, naizgled hladnom majkom (Wilson) i razigranim i nežnim ocem Traversom (Farrell). Stvari nisu nimalo idilične, jer je otac nestalnog duha, jedva sposoban da sačuva posao u seoskoj banci i pritom pijanac na putu samouništenja. I sam lik Mary Poppins je zasnovan na tetki koja se pojavila niotkuda i iznenada, da bi pomogla familiji pred skliznućem u provaliju. Za razliku od dela sa pregovorima, flashbackovi su opterećeni melodramom u kojoj se jasno vidi rediteljeva teška ruka. Iako su u nekoj meri neophodni za objašnjenje radnje i, još važnije, pozadine lika kompulsivno-opsesivne spisateljice, stiče se utisak da ih je previše i da ponekad smetaju ritmu filma.
Epilog nam je poznat, film je snimljen, a Walt Disney će se otvoriti pred Traversovom i na svoj način joj poveriti da ni on ne dolazi iz miljea sreće i obilja. Nekakva identifikacija dvoje glavnih likova kao sapatnika, bez obzira na različite pravce u kojima ih je patnja uputila, biće predstavljeni u nekoliko detalja, koji su tako predivno ljigavi i tako začuđujuće iskreni.
Scenario je pitak, a režija sigurna i predvidljiva, tako da je Saving Mr. Banks idealni predstavnik žanra za koji smo mislili da je izumro u svetu visoke produkcije – prazničnog filma. Hteli mi to da priznamo ili ne, naš svet je dosta ciničnije mesto nego što je bilo pre pedesetak godina. Danas filmovi poput Mary Poppins nisu mogući, niko ih neće gledati. Razloga za to je mnogo, klinci su navučeni na akcione figure i interaktivne konzole, pa im dadilja koja leti pomoću kišobrana i pevanjem objašnjava život deluje kao živi davež, posebno ako nije snimljena u 3D tehnici. Zato je Saving Mr. Banks film za odrasle i, rekao bih, nostalgične.
Ono što ga diže iznad proseka je kvalitetna produkcija i brojna “podvaljena” trivija razasuta po filmu, kao što je mapa Floride sa zaokruženim Orlandom na njoj koja visi u Disneyevom kabinetu, kao i vrhunska gluma. Tom Hanks je majstor za tople, narodske likove i ima sluha za akcente, pa je njegova interpretacija Walta Disneya bogovska. Paul Giamatti je sjajno odigrao za sebe netipično veselu ulogu, a Schwartzman je začuđujuće normalan. Ipak, heroina filma je Emma Thompson, žena koja je uhvatila esenciju Traversove, ali i stereotipa Engleskinja “starog kova”. Tome treba dodati i njenu naoko nežniju stranu sabranu u strahovima od modernog sveta i trivijalizacije i ridikulizacije njene duboko privatne uspomene. Zaista me čudi da nije dobila nominaciju za Oscara, jer je sa ovom ulogom apsolutno zaslužuje. Zaista ne bih mogao da izvučem iz rukava pet boljih ostvarenja, ali čudni su putevi Akademije.