14.2.14

La grande bellezza / The Great Beauty


2013.
režija: Paolo Sorentino
scenario: Paolo Sorentino, Umberto Contarello
uloge: Toni Servillo, Carlo Verdone, Sabrina Ferilli, Carlo Buccirosso, Pamela Villoresi, Galatea Ranzi, Luciano Virgilio, Giovanna Vignola

Za Paola Sorentina je verovatno frustrirajuće, barem jednako koliko mu imponuje, poređenje sa Federicom Fellinijem, ali u slučaju La grande bellezza to je neizbežno. Počinje od naslova, koji nije daleko od La dolce vitta, nastavlja se kroz tematsku bliskost sa navedenim filmom (koja je dovoljno izražena da neki kritičari Sorentinov film shvataju kao novo čitanje i rekontekstualizaciju Fellinijevog) i kroz stil, kako pripovedački (anegdotaran, isprekidan, bez jasne narativne linije), tako i vizuelni. Ima tu i karnevalsko-cirkuskog humora, grotesknih likova i opsesije mladošću i lepotom.
Ali Sorentino nije ni “ponovni dolazak” Federica Fellinija, niti jednostavni, nemisleći plagijator. On je veliki savremeni autor, nešto što je italijanskom filmu falilo već neko vreme. I više od svega, Sorentino je poznavalac filma, njegove teorije, estetike, misije, poznavalac rada kako starijih, tako i savremenih svetskih autora, filmski i ne samo filmski intelektualac (da ne kažem filozof), sa svojim spektrom tema, ideja i sa izgrađenim svojim stilom. I sa La grande bellezza to potvrđuje.
La grande bellezza (velika lepota) je ono što glavni lik, pisac Jep Gambardella (Servillo) traži celog svog života. On je napisao jedan veliki roman kada je tek došao u Rim i zbog toga mu je zacementirano mesto u gradskoj intelektualnoj i društvenoj eliti. On je nekakav “arbiter elegantiae”, nema potrebe ili inspiracije za daljim pisanjem romana i radi kao novinar na temama koje su mu zanimljive, taman toliko da održi svoj “lifestyle” i kontakte sa elitom. Ceo film je portret te privilegovane rimske klike iz njegove perspektive, portret Rima kao grada, ali i jedan duboki introspektivni pogled, podvlačenje crte.
Film počinje na Jepov 65. rođendan, u dnevno doba, sa Jepom koji se nedaleko od grupe turista poklanja Garibaldijevom spomeniku, na kojem piše “Rim mrtvima”. Sledeća sekvenca se dešava na njegovoj rođendanskoj zabavi, u njegovoj luksuznoj kući sa pogledom na Koloseum, gde je specijalni gost potpuno prolupala bivša televizijska zvezda, gde intelektualci i pseudo-intelektualci raspravljaju o Proustu i gde starac dovikuje mladim montiranim i iskvarcanim devojkama (aluzija na Berlusconija i bunga-bunga zabave, možda?) “hoću da te jebem”. Jep sjajno navigira kroz oba sveta, kroz introspekciju i dekadenciju, ali stižu ga godine kada treba zastati i pogledati svet drugim očima.
 
Okrugli jubilej je samo jedan od povoda. Drugi je smrt njegove prve ljubavi, devojke koju vidimo u flashbackovima kao misterioznu, ćutljivu plavušu, devojke koja ga je napustila, udala se za drugog, ali nije prestala da ga voli. Refleksija možda počinje sa naznakom onog “šta bi bilo kad bi bilo”, ali nije tako jednostavno. Jep shvata da je na neki način profućkao svoj život, da je umoran, da nema više inspiracije, osim da svojim kritičkim okom promatra i cinizmom se konfrontira sa seratorima svih fela, sa pseudo-umetnicima, pseudo-intelektualcima i pseudo-komunistima. On je svestan da mora nešto da promeni u svojoj rutini, ali ne može. Najbliže toj prelomnoj tački promene dolazi sa Ramonom (Ferilli), zavodljivom plesačicom i kćerkom svog prijatelja – makroa, jedinom osobom koja je dovoljno bistra i dovoljno iskrena da bi mu zagolicala maštu i pokrenula kreativne sokove. Ali, Jep ostaje i bez nje...
Kao što sam rekao, film ima veoma labavu narativnu strukturu, sačinjen je iz niza scena koje su manje ili više hronološki poređane (uz par flashbackova u prošlost, na kraj 60-ih ili početak 70-ih, kada se sve činilo jednostavnijim) i koje funkcionišu same za sebe, manje ili više. Dobar deo tih scena, možda čak i većina, ima nadrealne elemente i svodi se na apsurd, ali to nije intelektualna onanija ni pokušaj humora, nego se svaka scena uklapa u kontekst filma zato što se uklapa u kontekst lika, u njegovo putovanje kroz prostor, vreme i hodnike svoje duše. Film zavisi od Jepa kao lika u potpunosti (samim tim od scenarija i spremnosti autora da uđu u dubinu lika) i od stalnog Sorentinovog glumca Tonija Servilla. Ostali likovi su manje ili više kulisa, iako se za neke vidi da su Jepovi bliski prijatelji, a za druge da su njegovi slučajni poznanici. Za četrdeset godina partijanja, orgijanja i dekadencije kojoj je svedočio i kojoj je doprinosio, kao umetnik i kao organizator zabava, Jep se svega nagledao.
 
Pored sjajnog scenarija koji je introspektivan, ali ne zaboravlja ni spoljni svet, koji prenosi i jednostavne i kompleksne poruke, i koji nikad ne klizi u banalnost i sjajno kontrolisane, strastvene, ali promišljene glume, La grande bellezza ima još čime da se pohvali. Muzika je sjajno izabrana, od isprazne elektronske party muzike koja podvlači scene zabava do lirskijih melodija, klasičnih, akustičnih, pa čak i rock, koje podvlače scene Jepove usamljenosti i zadubljenosti. Fotografija je vrhunska i detaljna, toliko da je Rim dignut na nivo lika u filmu. La grande bellezza je film koji se ne prestaje gledati na odjavnoj špici, jer ona nije na crnoj podlozi, nego je na dugom, dugom ambijentalnom snimku Rima.
La grande bellezza zahteva analizu, povlačenje paralela sa drugim filmovima i autorima, ne samo Fellinijem, i ne nužno evropskim. Moguće ga je dovesti u kontekst gradskih priča poput Holy Motors i Cosmopolis, ili Wendersovih filmova ceste (i gradskih ulica), pa čak i promišljanja poslednja dva Malickova filma zbog toka slobodnih asocijacija, pa čak i sa poslednjim Lynchom, dok je istovremeno u pitanju klasičan Sorentinov film sa klasičnim sorentinovskim likom izuzetnog pojedinca zarobljenog u kavezu sopstvenog životnog stila. La grande bellezza je onaj kohezivni, paradigmatični film za jednu epohu, automatski kandidat za antologije i film koji će se proučavati, o kojem još nije sve rečeno. To je film koji traži ponovno i ponovno gledanje.
U poređenju sa tim, konstatacija da je ovogodišnji glavni kandidat za Oscara (i moj favorit) zvuči banalno i trivijalno, ali Akademija je znala da pogreši i ranije.