28.2.14

Nebraska

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

Nebraska
2013.
režija: Alexander Payne
scenario: Bob Nelson
uloge: Bruce Dern, Will Forte, June Squibb, Bob Odenkirk, Stacy Keach

S vremena na vreme se pojavi film koji govori jezikom malih indie filmova i priča priče običnih, malih ljudi, ali to čini sa jednom grandioznošću. Film koji je zaokružen, stilski dovršen i koherentan, ali ostaje eliptičan. Koji postavlja prava pitanja, ali na njih samo pokušava da odgovori. Koji nastupa na mnogo žanrovskih i tematskih frontova, ali ne optira samo za jedan put, niti ispada “paprikaš”. Film koji se velikim delom dešava na cesti, ali se bavi statičnošću. Takav film je Nebraska i zasluženo je nazvan modernim klasikom.
Scenario za Nebrasku je napisan pre više od 10 godina, napisao ga je uglavnom nepoznati televizijski “non-fiction” scenarista Bob Nelson i nekako doturio Alexandru Paynu, koji je u to doba radio na filmu About Schmidt (2002) i već prihvatio režiju filma Sideways (2004). Oba filma su bili klasični “road movies” i Payne je rešio da pričeka sa Nebraskom kako ne bi zaglibio u stalno istom žanru, pritom se ne petljajući u scenario, iako običava da sam napiše završnu ruku. U međuvremenu je snimio The Descendants (2011), zapaženu porodičnu dramu i u potpunosti se posvetio razvijanju Nebraske.
Priprema nije tekla kao po loju, Payne se stalno sukobljavao sa studiom oko vizije kako film treba razvijati. Paramount je hteo mega-zvezdu u glavnoj ulozi, sa njom su povezivani Jack Nicholson, Gene Hackman, Robert De Niro i razni drugi, ali Payne se odlučio da ulogu dobije Bruce Dern, versatilni glumac koji je najčešće igrao epizode, negativce i ludake. Studiu se nije svidela ni ideja da film bude snimljen u crno-beloj tehnici, i da se tako ograniči na “arthouse” publiku, ali Payne je dobro znao šta radi. Nebraska je najbliže novohollywoodskom filmu koliko današnji film može to biti: priča je inteligentna i promišljena, izraz artistički, ali strukturiran, autorska sloboda potpuna i vizija ispunjena.
Odmah na početku nam je jasno da ćemo imati pomešane dojmove. Vidimo široku crno-belu panoramu solidno velikog grada iz kojeg izlazi autoput. Pored ceste hoda starac (Dern), policija ga zaustavlja i privodi. Za starca se vidi da nije sav svoj, sa proređenom kosom koja se spušta u bičevima preko njegovog lica, odeven u iznošenu odeću i sa tvrdom odlučnošću da stigne kamo je namerio, ako treba i pešice. Sa stanice ga skuplja sin i odvodi nazad kući. Čini se da starac ima običaj da se zaputi nekamo, a sada je uveren da je dobio milion dolara na lutriji i da samo treba da ih pokupi u Lincolnu, Nebraska, hiljadu kilometara dalje.
 
Taman kad očekujemo tešku, socijalnu priču, što zbog starca u centru, što zbog crno-bele fotografije, otkrivamo da je njegovo ime Woody Grant, što je igra rečima i odnosi se na slikara Granta Wooda, autora legendarne slike American Gothic. Socijala možda stoji, ali sada očekujemo i odmak, hipstersku ironiju i humor na račun “midwestern” stereotipa o jednostavnim, dobrim i radišnim ruralnim ljudima koje dekadencija gradova ili konformizam predgrađa nije pokvario.
Onda upoznajemo Woodijevu porodicu, mlađeg sina Davida (Forte), ne naročito uspešnog prodavca stereo-uređaja, nervoznu i lajavu ženu Kate (Squibb) i starijeg sina Rossa (Odenkirk), nešto uspešnijeg novinara na lokalnoj televiziji. Njih troje pokušavaju uveriti senilnog jarca da je reklamna srećka prevara sa namenom da ga navuče na pretplatu za časopise, i da je to nešto što se automatski baca u smeće, ali Woody ne popušta. Posle još jednog ispada, David, šta će - gde će, uzima nekoliko slobodnih dana i nudi se da povede oca na put do Lincolna i možda uhvati poslednju šansu da provede nešto kvalitetnog vremena sa njim, pre nego što ovaj umre. Put će ih voditi pored planine Rushmore, i, što je važnije, kroz gradić Hawthorne, gde su Woody i Kate odrasli.

Ako očekujete feel-good, buddy-buddy put, na krivom ste tragu. Woody, star i senilan, neće spoznati veliku istinu na tom putovanju. On vrlo dobro zna da se nije baš najbolje snašao u životu, ali to ne želi da prizna ili ga nije briga. On je čovek od malo reči, reklo bi se i od malo misli (jedan od urnebesnih dijaloga između njega i Davida govori o tome da Woody nikada nije previše razmišljao o prirodi braka sa Kate), koji više od svega voli da popije nekoliko piva u miru i tišini. Sa druge strane, za Davida je odmah jasno da je pristojan čovek, sa dubokim (i ničim uzvraćenim) poštovanjem i osećanjima za oca. David od samog početka shvata da se tu ne radi o milionu na lutriji, nego o Woodijevoj potrebi da iživi možda svoju poslednju fantaziju o kupovini novog kamioneta i kompresora za farbanje i putovanju radi putovanja.
Tek kada stignu u Hawthorne i kada se Woody izbrblja u baru da je dobio milion dolara na lutriji i postane lokalna zvezda u mrtvom gradiću, neko koga se gleda sa poštovanjem, zavišću i planom da ga se očerupa za deo kolača, u čemu prednjači Stacy Keach kao Woodijev bivši poslovni partner Ed, ocu i sinu će se pridužiti i majka i drugi sin i oni će se smestiti u kući Woodijevog brata Raya, njegove žene i njihova dva sina. Tu film skreće sa ličnih i porodičnih tema i fokusira se na socijalni kontekst.

 
I sam rođen u Nebraski, Payne ima oko da uhvati prave detalje života u učmaloj i opusteloj provinciji. Svako ko gleda filmove zna ponešto o američkoj provinciji: glasa se za republikance, protestanti pričaju viceve o katolicima i obratno, nose se karirane košulje, pije se u barovima jer druge zabave nema, voze se američki automobili i ismeva se onog koji kupuje “japansko smeće” ili ko vozi sporije od 160 na sat. Payne ne pokušava da pokupi lake komičarske poene od tih zicera, ali ih ne osporava. Humor je tu prisutan, ali je pristojan i topao, ma koliko se činio apsurdnim. Žitelji Hawthorna nisu portretirani kao idioti, iako jasno pokazuju sve znakove provincijske zatupljenosti, i Payne ima razumevanja za njih i na neki način sa njima saoseća. On dolazi iz insajderske pozicije, a ne kao fićfirić sa jedne ili druge obale i ne poseže za eksploatacijom bilo pozitivnih, bilo negativnih stereotipa. Ljudi ima raznih, od grubih i sirovih do nežnih, od tupavih do lukavih, od pohlepnih do poštenih.
Uostalom, humor izlazi kroz usta lajave Kate, koju June Squibb portretira kao staru, mrzovljnu irsku bakicu koja je umorna od sranja svojeg muža, njegovog alkoholizma, senilnosti, njegove seljačke familije (za sebe ponavlja da je “iz grada”) i njegovih koristoljubivih prijatelja. Scena u kojoj ona zadiže suknju na grobu svoje simpatije iz mladosti je za antologije. Kate će biti zadužena i za sočne i urnebesne tračeve o Hawthornu i njegovim meštanima. Ipak, kroz par replika Kate će nam razvejati sumnje da su oni parodični svadljivi stari bračni par: sinovima će objasniti da njihov otac ćutljiv i sklon piću od ratnih trauma u Koreji, dok će njegovoj familiji objasniti da nije u redu da mu oni naplaćuju stare usluge iz prošlosti, kada on njima nikada nije naplaćivao, a pomagao im je barem koliko i oni njemu, ako ne i više. Woody će isto tako pokazati pažljiviju stranu sebe kada objašnjava zašto baš želi tih milion dolara, novac koji star čovek sa jednostavnim zadovoljstvima ne može potrošiti.

 
Strava provincije u crno-beloj fotografiji je nešto neizrecivo. Nebraska sa pravom propituje američki san kao pojam, da li je ikada zaista postojao ili je samo fabrikovan kao šarena laža za nesrećne ljude u potrazi za srećom. Propituje i te famozne vrednosti jednostavnog života i jednostavnih ljudi, ne samo gde su nestale i da li su danas moguće, nego da li ih je ikada bilo, da li su ih se ljudi zaista držali, ili su služile kao maska za pohlepu. U tok ključu, kraj filma se može tumačiti dvojako, kao pohvala neuništivosti materijalizma, pohvala foliranju i pokazivanju statusnih simbola pred rodbinom i poznanicima, ali i kao univerzalna ljudska potreba da zavaravamo sami sebe da smo uspešniji i pametniji nego što zaista jesmo.
Nebraska je mogući favorit iz senke za ovogodišnje Oscare, pošto ima savršeno zaslužene nominacije u većini ključnih kategorija, ali ne treba se zanositi i treba shvatiti da Nebraska popunjava kvotu za indie film, iako je indie samo po estetici. Bruce Dern je u 70-i-nešto godina odigrao ulogu života, a u pitanju je veoma karakteran glumac sa mnoštvom dobrih uloga. Nije lako odigrati senilnog starca i izbalansirati između karikature i patetike. Will Forte je napravio hvale vredan portret običnog, pristojnog čoveka sa vrlinama i manama, ali mu je nominacija izmakla. June Squibb je možda kitnjastija od njih dvojice, bliža karikaturalnom polu, ali njeno tumačenje uloge je zabavno, toplo i nimalo uvredljivo.

 
Glumci imaju još nekakve šanse, ali u ostalim kategorijama Nebraska je potpuni autsajder. Ne zato što ne zaslužuje nagrade, daleko od toga, nego zato što je u pitanju relativno mali film koji se bavi nerešivim, univerzalnim temama. Iako je možda postala moda razbijati stare mitove, posebno ako se tiču američke provincije, treba imati u vidu da se Nebraska bavi sa mnogo tema istovremeno i da, samim tim, ne može biti savršen film, niti film pod savršenom kontrolom. Režija je dobra i sa stavom od samog početka, preokreti su sjajno tempirani, ritam je možda malo sporiji, ali ne smeta, pošto je u funkciji priče. Scenario je inteligentan i pogađa pravo u centar, ne okoliša, provocira razmišljanje i ne nudi lake zaključke. Fotografija je atraktivna i asocijativna, priziva u sećanje crno-bele porodične komedije, ali i emotivno nabijeni The Last Picture Show.
Jedini problem, ako je to problem, je to što se Nebraska bavi nerešivim temama, i što se bavi sa mnogo njih istovremeno. U istom filmu srećemo se sa starošću, demencijom, sociološkom studijom života u dubokoj provinciji, psihologijom provincijalizma u našim glavama, naivnošću, materijalizmom, pohlepom, američkim snom i pravim, starovremenskim vrednostima. U tom odnosu snaga, Nebraska je odličan film koliko jedan takav film može biti odličan. Nije svim aspektima pružena jednaka pažnja, niti im je dato dovoljno mesta da se razviju. Za Nebrasku se može svašta reći, ali nikako da to nije izuzetno ambiciozan film. Svakako je jedan od glavnih filmskih događaja u protekloj godini.

No comments:

Post a Comment