1.3.14

Her


2013.
scenario i režija: Spike Jonze
uloge: Joaquin Phoenix, Scarlett Johansson (glas), Amy Adams, Chris Pratt, Rooney Mara, Olivia Wilde

Her je u neku ruku SF film, mada najviše igra po žicama romantične drame, komedije apsurda i nenamerne satire. Tu i tamo film sklizne tonom u pametovanje i držanje lekcija, ali potpuno zasluženo. To zvuči čudno iz mojih usta (iz mog pera, moje pisaće mašine, mog kompjutera), pošto sam alergičan na popovanje u bilo kom obliku, ali Her je genijalno delo i delo genija.
Spike Jonze u saradnji sa scenaristom Charliem Kaufmanom ima iza sebe dva gotovo genijalna apsurdna, zabavana i više nego meta filma. Being John Malkovich je otišao daleko u fikcionalizaciji poznatog glumca, dok je Adaptation ironizirao koncepte stvaralaštva. Oba filma su začeta na apsurdnim premisama, u prvom imamo portal u mozak poznatog glumca koji čoveku obezbeđuje potpuno nenormalnu luna-park vožnju i izbacuje ga kod mosta za New Jersey, dok u drugom u centru stoji adaptacija “non-fiction” knjige o orhidejama za film. Za razliku od ta dva od početka do kraja vrišteće smešna filma, Her deluje ozbiljno i utišano, ali to ne znači da nas Jonze neće počastiti sa nekoliko veoma glasnih smehova. Njegov glasovni cameo u obliku vanzemaljske bebe iz kompjuterske igrice, nenormalni telefonski seks između Phoenixovog Theodora i Kristen Wiig, sudar na slepo sa Oliviom Wilde, kao i kompletna pretpostavka mode u filmu (hipsteraj doveden do vrhunca, dovoljno je samo pogledati poster od filma sa Phoenixom sa brkovima i u crvenoj košulji) su vrišteće smešni momenti.
Ispod te smešne površine, Her je strašan film, jedan od onih koji udaraju u glavu i provociraju razmišljanje, neretko i veoma crne misli o budućnosti. Premisa nije nikako nova: centralna tema filma je preispitivanje šta će se dogoditi kada veštačka inteligencija toliko napreduje da dobije sasvim ljudske obrise i sposobnost stalnog učenja i evolucije. Imali smo HAL-a 9000 u Odiseji, imali smo Minority Report, pa čak i Kubrickovu ideju za AI koju je Spielberg dovršio. I ti filmovi su bili strašni u predvidljivom, dosta direktnom, epskom (i prozaičnom) maniru, ali Her je strašan na jedan sasvim drugi, lirsko-poetični način. Ljudski životi nisu direktno ugroženi postupcima AI entiteta, ali AI entitet je osoba čiji svesni ili nagonski postupci mogu da povrede čoveka na isti način kao što to može drugo ljudsko biće.
 
Dakle, Theodora prvi put vidimo u kancelariji, za kompjuterom kako piše veoma personalno, veoma emotivno pismo. Automatski se saživimo sa njim i pomislimo “O, kako drag čovek!” ili “U, jebote, koja pičkica!”, a onda on potpiše to pismo sa “Love, Loretta” i shvatimo da je to njegov posao. Naravno, potrebno je imati svojevrsni mentalni i emotivni sklop, da ne pominjemo elokvenciju i spisateljski talenat za takav posao.
Jasno nam je da je “setting” ne-tako-daleka budućnost, ali su sličnosti sa sadašnjošću zapanjujuće. Ljudi idu ulicom sa “bubicom” u uhu i gadgetom u ruci i razgovaraju sami sa sobom. Njihovi telefoni / tableti / štagodovi im odgovaraju robotskim glasom. Američka kritika navodi sličnosti sa novim Apple-ovim operativnim sistemom Siri koji ima glasovnu podršku (ja nisam probao i ne želim, od smartphona se ježim), Jonze, međutim, tvrdi kako je razvijao ideju za film pre nego što se Siri pojavio na tržištu, i nemamo razloga da mu ne verujemo.
Theodore je sveže razveden (iz razloga koje ćemo otkriti, i koji su “punchilne” filma), ali još nije potpisao papire, i još uvek fantazira o svojoj bivšoj ženi Catherine (Mara). Kada ne radi i ne fantazira, Theodore igra igrice, visi na sex chatovima i komunicira sa ukupno dvoje ljudi. Jedan je njegov dobroćudni kolega Paul (Pratt), kome je Theodore uzor, a druga je suseda iz zgrade Amy (Adams), njegova stara prijateljica sa sličnim problemima otuđenosti koji more i Theodora.
Sve će se promeniti kada on instalira novi operativni sistem na sve svoje uređaje (očito je to moguće u budućnosti). Operativni sistem ima prijatan ženski glas (Johansson) i odaziva se na ime Samantha. U početku je Samantha samo izuzetno sposobna i uslužna sekretarica koja može vrlo brzo raskrčiti nered fajlova na kompjuteru, procesirati podatke i pisati mailove na autopilotu, ali Samantha vrlo brzo uči i napreduje, evoluira i sve više dobiva crte kompletne, skoro savršene ličnosti. SF objašnjenje iza toga je pojednostavljeno, ali sasvim zadovoljavajuće, u nju je uprogramiran genetski kod nekoliko (desetina, stotina...) programera, i puštena je u svet (u empiriju, ako ćemo se praviti pametni) da se razvija.
Naravno, između pomalo solipsističnog, a opet simpratičnog i dragog Theodora i genijalne Samanthe se prvo razvija prijateljstvo, interes, pa onda i ljubav. I ta ljubavna priča je veoma inteligentno i taktično napravljena, sa okom za detalje. Jedina razlika između ljudsko-ljudske ljubavne priče i ove je to što Samantha nema fizičko telo, ali to ne znači da nije sposobna da oseća, bilo podražaje, bilo emocije. Zanimljiv je i “setting”, odnosno kako se okolina odnosi prema takvim “interspecies” romansama, neke je stid što to rade i misle da su poludeli, drugi prema tome nemaju predrasude, trećima je to bolesno, sa dobrim razlogom ili bez, a četvrti od toga prave fetiš (još jedna od najjačih scena u filmu). Naravno, pitanje koje se nameće je: šta će se desiti kada Samantha u svojoj evoluciji preraste Theodora, ili globalno: kada operativni sistemi u svojoj evoluciji prerastu ljude i zažive na jednoj potpuno drugoj ravni.
 
Koncept je zanimljiv, intrigantan i inteligentan i majstorski je izveden od strane autora, Jonze drži film pod potpunom kontrolom, pa je Her iznenađujuće koherentan film koji vešto izbegava sve zamke haosa i intelektualne onanije. Sa druge strane, ovo je topao film, obojen emocijama (vidljivo u fotografiji u kojoj hladni, plavo-sivi urbani pejzaž stoji u kontrastu sa našim šareno odevenim junacima), nikako hladan, distanciran i klinički precizan.
Izvedba glumaca je takođe na visokom nivou. Olivia Wilde fino dozira ludilo i pretvaranje u zanimljivoj epizodi žene koja je nesporno inteligentna i zanimljiva, ali koja ima sulude potrebe i koja je bolesno dominantna. Rooney Mara isto ima zanimljivu epizodu kao Theodorova bivša žena. Chris Pratt je uverljiv kao kolega, a Amy Adams briljira kao Theodorova jedina prava prijateljica, iako ima nezahvalno malu minutažu da bi se lik razvio do potrebnog nivoa.
Ipak, film se vrti oko dvoje glavnih likova. Phoenix je opet pokazao da je jedan od najboljih glumaca danas, njegova izvedba nesumnjivo odudara od njegovih ranijih uloga, njegova introvertnost je potpuno drugačija nego prošlogodišnja u filmu The Master. Ovda mora da se osloni na svoj glas, pošto je njegova fizička manifestacija detaljno iskrojena i tu nema slobode, i on uspeva da sa glasom dočara emocije. Njegov lagani manirizam mrmljanja sebi u bradu je prisutan, ali ne smeta, jer je Theodore apsolutno zamisliv sa takvim ponašanjem. Scarlett Johansson ima najteži zadatak u filmu, jer Samantha nema fizičku manifestaciju. Ona je morala dočarati nimalo jednostavan set emocija i određeni seksipil samo sa glasom. I bez “spoilera” da je njen glas iza Samanthe, potpuno je moguće zamisliti Samanthu baš kao Scarlett – lepu, plavu, emotivnu i pre svega prijatnu. I seksi, ali ne na onaj otrcani način, ne kao “hot line” drolju, nego kao živahnu, inteligentnu i privlačnu ženu. Jasno nam je da Scarlett to može, pogledajte samo Vicky Christina Barcelona, ali obratite pažnju na njen glas.
Her je svakako jedan od filmskih vrhunaca prošle godine, počistio je filmske nagrade za scenario, koji je najjače oružje filma, i nominovan za Oscare u još četiri kategorije. Umetnički koliko treba, angažovan koliko treba, briljantno izveden i genijalno osmišljen, Her je film koji morate pogledati. Her će vam promeniti percepciju tehnologije od koje postajemo ovisni. Imajte ovaj film na umu kada vidite četvoro frikova kako sede zajedno u kafiću i svako drka svoj smartphone.