16.3.14

Razredni sovražnik / Class Enemy

tekst originalno objavljen na: www.fak.hr

2013.
režija: Rok Biček
scenario: Rok Biček, Nejc Gazvoda, Janez Lapajne
uloge: Igor Samobor, Nataša Barbara Gračner, Saša Železnik, Maša Derganc, Robert Prebil, Voranc Boh, Jan Zupančič, Daša Cupevski, Doroteja Nadrah, Špela Novak, Pia Korbar, Jan Vrhovnik

Razredni sovražnik, u prevodu na naš Razredni neprijatelj je jedan od onih filmova za koje je jasno da mu se može naći gomila mana, logičkih propusta i nepažnji, gde se jasno vidi da su se autori uhvatili prevelikog broja velikih i teških tema koje ne mogu nabiti u jedan film, ali sve to je jalovo. Kritičar koji se uhvati analize sadržaja i traženja mana preuzima na sebe rizik da ispadne cepidlaka. U celini, rediteljski prvenac Roka Bičeka je odličan film, onakav kakvog se ne bi postideo reditelj sa dugom karijerom iza sebe.
Razredni sovražnik je jedan od onih ozbiljnih filmova smeštenih u škole. Bilo je toga i ranije, recimo canneski pobednik od pre nekoliko godina, The Class ili još jedan veoma emotivno nabijen film Detachment. Za razliku od ova dva filma, čiji se spektar interesovanja uglavnom završava u školi, Razredni sovražnik ukazuje na probleme društva u celini, pomalo nalik na The Hunt.
Školski sistem u Sloveniji, a čini se i u celom svetu, je pogrešno postavljen, umesto znanja u njegovom centru stoje deca, što je u redu, roditelji kao njihovi zastupnici i neka vrsta grupe za pritisak, što nije u redu, kao i raznorazne inspekcije od ministarstva i medijska pažnja, što je u najmanju ruku besmisleno. Učenici imaju jednu jedinu obavezu, oličenu u standardizovanoj državnoj maturi, ali ta ista državna matura, ma koliko da je pritisak za učenike je i pritisak za školu, jer škola mora imati dobar prosek da bi tako privukla učenike i sponzore. Znanje nije roba od značaja, znanje postaje jedno ali ne i jedino sredstvo za sticanje ocene, jer se ocene mogu kupiti, isplakati, ispretiti ili nategnuti. Učenici realno znaju sve manje i manje, kako o nezgrapnom gradivu i primeni istog u budućem životu, tako i o svetu oko sebe, o onome što ne stoji u kurikulumu, ali su tetošeni i prezaštićeni od stvarnog sveta.
 
Posebno nezgodna situacija je u gimnaziji, gde je film i smešten. Gimnazija, i srednja škola uopšte je prvi susret jedinke u formiranju sa sistemom, sa pitanjem da li ga i zašto treba poštovati, kako i koliko ga treba menjati. Dodajmo i to da su srednjoškolci u formativnim godinama, posebno na emotivnom i intelektualnom planu, da mogu da pojme svoja prava ili „prava“, da znaju ili misle da znaju (ima razlike) šta je pogrešno sa svetom oko njih i da su u snazi da stanu sebi u odbranu kada osete da imaju neprijatelja. Profesori to rešavaju daljnjim tetošenjem, kao njihova majčinski nastrojena razredna (Derganc), muljanjem i eksploatacijom autoriteta, kao njihova direktorka (Gračner) ili prostom nezainteresovanošću i izbegavanjem sukoba i gledanjem samo svog interesa, poput njihovog profesora matematike (Prebil).
Međutim, niko od njih nije razredni neprijatelj. Ta čast da bude naslovni lik ovog filma pripala je Robertu Zupanu (Samobor), novom, hladnom profesoru nemačkog jezika koji smatra da je škola i vaspitna, a ne samo obrazovna (ako i to) institucija, i koji smatra da je srednje obrazovanje privilegija, a ne osnovno ljudsko pravo. On insistira da sa učenicima komunicira na nemačkom i da ne spušta kriterijume. On je hladan i distanciran, reklo bi se čak da je prilično nesimpatičan.
Kao takav biva označen za neprijatelja, čak nacistu. I to od strane onih momaka i devojaka koji i sami imaju sklonosti ka totalitarizmu, proglašen perverznjakom i čime sve ne. Njegovi problemi tu samo počinju, ali dobijaju sasvim nov oblik kada jedna učenica, introvertna emotivka Sabina (Cupevski) izvrši samoubistvo iz razloga neobjašnjenih u filmu. On će se naći na meti svih jer u njemu vide razlog za svoju frustraciju. Nacisti su oni, a ne on. Direktorka će ga gnjaviti zbog nefleksibilnosti, matematičar će mu savetovati da klincima da te kurčeve ocene i mirna Bosna, profesorka fiskulture (Železnik) će mu zameriti što ju je odbio i arogantno ismejao, a učenici će u njegovom strogom pristupu videti razlog za Sabinino samoubistvo, ali i za svoje nagomilane frustracije.
 
Oni su heterogena grupa, složni jedino oko toga da ne podnose svog profesora. Jednom kada ga „pobede“ ili pomisle da su ga konačno pobedili, okrenuće se jedni protiv drugih. Kao i svi razmaženi revolucionari i buntovnici bez razloga, postaće žrtve samih sebe. Popujući rediteljski komentar izrečen iz usta radišnog kineskog imigranta Changa da ne razume Slovence, „jer ako ne ubije svako sebe, poubijaće se međusobno“ je nezgrapan, ali na mestu.
Zaista ne mogu da zamislim nekog drugog glumca umesto Igora Samobora u ulozi strogog, nefleksibilnog profesora. On se potpuno saživeo sa likom, jedinim do kraja karakteriziranim u celom filmu. Dobar je i ostatak profesionalne glumačke ekipe, ali za njima ne zaostaju ni naturščici u ulogama učenika. Problem sa ostatkom likova je nedovršena karakterizacija, a to se posebno vidi na učenicima koji su do jednog nosioci tipskih osobina, i imaju tipske, često kontradiktorne stavove, ali i u nezgrapno napisanoj sceni roditeljskog sastanka koja je puna nategnute satire i služi da potvrdi dubioznu tezu da su deca (ovde su u pitanju već skoro punoletni mladi ljudi) preslika stavova svojih roditelja.
Vešto snimljen, nabijen emocijama i sa nekoliko različitih i pametnih teza, Razredni sovražnik je dobar i potreban film. Kritika je to prepoznala, film je nagrađen na Nedelji kritike u Veneciji, kao i publika do koje je dospeo. Gledajući ga u opuštenoj festivalskoj atmosferi, ostao sam zamišljen i zabrinut za decu, profesore i svet u kome samoubica možda najbolje zna šta želi. Prejak film.



slovenački/slovenski prevod:
http://film-na-dan.blogspot.com/2014/03/razredni-sovraznik-slo.html