21.3.14

Big Bad Wolves


2013.
scenario i režija: Aharon Keshales, Navot Papushado
uloge: Lior Ashkenazi, Rotem Keinan, Tzahi Grad, Doval'e Glickman, Dvir Benedek, Kais Nashif

Izrael je zemlja poznata po izuzetno obučenoj i predanoj vojsci, sposobnoj tajnoj službi i ne baš stopostotnim šansama da običan, miran građanin dočeka sledeći dan. Ludaci u okruženju svako malo ispale po neku raketu na rezidencijalnu zonu, a neki od njih se i infiltriraju u zemlju u nameri da raznesu sebe i sve oko sebe u nekom kafiću, restoranu, autobusu, na pijaci. U velikoj meri, Izrael je društvo straha, paranoje, i fleksibilnih moralnih standarda po pitanju cilja, sredstava i njihovog međusobnog odnosa. Izraelska kinematografija nije jaka po broju naslova, ali to često nadomešćuje kvalitetom. Većina tih kvalitetnih naslova bavi se gorućim izraelskim problemom arapskog terorizma i neprimerenih reakcija na njega, poput izvrsnog hyperlink mozaika Ajami (2009) i ozbiljne potrage za identitetom u filmu The Attack (2012).
Big Bad Wolves nije takav film, jedini Arapin (Nashif) koji se u njemu pojavljuje je dobronamerni jahač, “comic relief” i megafon u rukama reditelja da izraze svoja zapažanja o apsurdima izraelske paranoje. Big Bad Wolves je veoma uvrnuta mešavina trilera, akcije, “torture porn” horora i veoma crne komedije koji zapao za oko Quentinu Tarantinu. On ga je proglasio jednim od “highlighta” prošle godine i oko filma se digao hype ogromnih razmera, zasluženo ili ne. Ne treba posebno isticati da je Tarantino samoljubivi krelac koji će pohvaliti sve što liči na njegov autorski potpis iz ranog perioda i gurati se u medije ovim ili onim povodom, međutim, Big Bad Wolves je svakako zanimljiv, uvrnut i napet film.
Film počinje sa veoma stilizovanom prvom scenom u kojoj jedna devojčica biva oteta pred očima druge. Već u sledećoj sceni trojica pandura leše od batina nekog ćoru u nekakvom praznom skladištu, dok jedan objašnjava šefu šta se dešava. Sve to snima neki mulac sa telefonom, i jasno je da će pičvajz nastati svakog trenutka. Pomenuti ćora je Dror (Keinan), nastavnik u školi i osumnjičeni za pedofiliju. Jedan od pandura koji ga leše je Micki (Ashkenazi), inspektor upitnog morala po šablonu Dirty Harrija. Dror odbija da bilo šta prizna, i panduri moraju da ga puste, na svoju veliku žalost.
 
Kada pičvajz ogromnih razmera već izbije, Micki biva suspendovan, ali od strane šefa (Benedek) ohrabren da kao civil to istraži, jer civil ne mora da poštuje nikakvu proceduru, samo ne sme biti uhvaćen. Rečeno – učinjeno, i Micki počinje da prati i prepada Drora kojem se ionako život pretvara u sranje, gubi posao, brak mu se raspao, živi sa roditeljima i ne viđa svoju kćerku. Ono što Micki ne zna, to je da njega pomno prati otac jedne od ubijenih devojaka i bivši vojni policajac Gidi (Grad), koji takođe želi da se dohvati Drora, ne bi li iz njega izvukao informaciju gde je ostavio glavu njegove kćeri. Znači, imamo dva agresivna mačka i jednog miša...
Kada i Micki i Dror završe pod Gidijevom lopatom, obojica se bude u njegovom podrumu. Gidi je rešen da ekstremnim mučenjem izvuče informacije iz Drora, i angažuje Mickija da mu pomogne. Serija prilično brutalnih i grafički prikazanih poduhvata (lomljenje prstiju, čupanje noktiju, spaljivanje kože brenerom) se prekida naizmeničnim komičnim momentima i replikama i centralna celina filma liči na onu THE scenu iz Reservoir Dogs, u kojoj se pojavljuju Michael Madsen, nož i uho, naravno u razduženoj i na momente previše elaboriranoj formi. Tako ćemo imati pomenutog Arapina na konju, telefonski poziv (svi telefoni imaju urnebesno smešne melodije) Gidijeve majke koji skreće priču na standardne viceve o jevrejskim majkama iz Catskills stand-up rutina i iznenadni dolazak Gidijevog oca (Glickman), koji, umesto da urazumi i obuzda sina, radi nešto još neodgovornije: pomaže mu savetima iz svoje duge vojne prakse kako da još efikasnije muči drora. Naravno, scena sa mešenjem torte koja je nafilana sedativima je legendarna i imaće reperkusije dalje u filmu. A ja sam po običaju sve previše spoilao, ali nema veze, film treba videti, od prve do poslednje scene. Kad smo već kod nje, ona je pokrenula brojne rasprave među kritikom i na internetu, stilizovana je koliko i uvodna, a ujedno očekivana usled brojnih obrata na sličnu foru i čini se da bi mogla da dođe i malo ranije.
 
Big Bad Wolves je svakako pozitivno i preporučljivo iskustvo za ljubitelje crnog humora sa jakim stomakom. Film se gleda napeto, često sa otvorenim ustima i na ivici glasnog, vrištećeg smeha. Naravno, dobro posložen, napet i zabavan film ne mora nužno biti dobar. I Big Bad Wolves je tu “sumnjiv” iz više razloga.
Prvo, sam moralni aspekt koji pedofiliju meša sa komedijom ne mora biti svakom po ukusu, pa ako nemate veoma fleksibilan ili veoma morbidan smisao za humor, ovo nije film za vas. Ono što je problematičnije od toga je pretencioznost: Big Bad Wolves se prodaje kao pametniji film nego što to zapravo jeste, aluzije na izraelsko društvo straha su opravdane, ali ne uvek vešto izvedene. Metafora sa pričom o Crvenkapi je na dugačkom štapu i potvrđena jedino jednim Gidijevim monologom. Na kraju, stilizacija i insistiranje na detinjastom nerdy humoru prelaze granice posvete Tarantinu i približavaju se blatantnom plagijatu, dok uvodne scene i scene u kojima svako svakog posmatra deluju kao da su prepisane od braće Coen. I najkrupnija zamerka se odnosi na centralni segment filma u kome se slične fore malo previše puta ponavljaju, tako da celi segment deluje razvučeno.

Autorski dvojac je već šokirao publiku sa prvim izraelskim “slasherom” pre nekoliko godina i to je nastavio sa ovim filmom koji će im verovatno otvoriti vrata bogatijih koprodukcija i, što da ne, Hollywooda. Iz njihovog stila se vidi da su potkovani, ako ne akademski, a ono makar fenomenološki, da su nagledani raznih, dobrih i loših, ali kultnih filmova i sposobni da se izraze. U tome im pomažu trojica glavnih glumaca koji imaju sjajnu međusobnu hemiju, a Lior Ashkenazi je potencijalna svetska zvezda.
I pored svih zamerki (znam, sitničav sam), kao i zaista objektivno promašenih poenti, i pored upitnog stava po pitanju pedofilije, i pored ogromnog hypea i neumesnog seratorskog samoreklamerstva (autori se u intervjuima jako trude zvučati pametno i angažovano), Big Bad Wolves je više nego solidan film. On kupuje šarmom, drži pažnju šokom i nevericom, i ludo je hrabar čak i kada je na krivom koloseku. Jedna suluda, uvrnuta, nenormalna zabava, koja ispunjava očekivanja.