5.3.14

Closed Circuit

kritika originalno objavljena na www.fak.hr
2013.
režija: John Crowley
scenario: Steve Knight
uloge: Eric Bana, Rebecca Hall, Jim Broadbent, Denis Moschitto, Ciaran Hinds, Riz Ahmem, Julia Styles, Anne-Marie Duff

Ima jedna scena gde je Closed Circuit izgubio svaki kredibilitet kod mene. Savršeno zgodno, konspirativno i o, tako britanski, dvoje advokata se tajno sastaju na stadionu. Martin (Bana) je branilac na otvorenom, a Claudia (Hall) na zatvorenom delu suđenja teroristi Erdoganu (Moschitto), i njih dvoje se ne bi smeli sretati i razmenjivati informacije. Protiv svake pameti, Martin će se izlajati oko nimalo ugodne tajne koju je otkrio i time ugroziti još jedan život pored svog. Claudia je šokirana i, pored upozorenja da postupi po logici preživljavanja, a ne pravdoljubivosti, dve scene kasnije ne odoli pritisku da napadne veoma opasne ljude.
Ceo film se može svesti na tih par scena, jer je u njima nabijena suština: popovanje, šokirani pogledi, ukazivanje na zaveru da se sakrije nesposobnost masivne državne špijunske zajednice. Znam da je zgodan trenutak za takve filmove, još se nije slegla prašina oko slučaja Assange, iz vedra neba se pojavio Snowden i naizjavljivao se svega i svačega. Poznato je da Amerikanci grade neki centar koji će sakupljati terabajte i terabajte podataka, kao što je poznato da je London premrežen kamerama. I u jednom i u drugom slučaju, višak informacija je opasan koliko i manjak, jer stvara šum i zahteva sporu pešačku obradu i sortiranje. Kao što je još uvek moguće detonirati bombu u Londonu (okidač radnje u ovom filmu), tako je moguće sakriti informacije od Velikog Brata.
Dakle, Erdogan je nedvosmisleno kriv, uhvaćen je i uhapšen nedugo posle eksplozije (efektna uvodna scena snimljena sa nekoliko CCTV kamera), međutim suđenje ne može biti potpuno otvoreno zbog određenog dokaznog materijala. Martin je slučaj nasledio od starijeg kolege koji se “ubio” pod nerazjašnjenim okolnostima i nije mu trebalo dugo vremena da bi otkrio da Erdogan nije običan radikalni islamista. Ime mu je lažno, ali ima terorističku prošlost i da se posumnjati da je on radio za MI5 kao ubačeni agent u terorističke skupine. Nešto je pošlo po zlu, ili je Erdogan navozao MI5 ili su Erdogana navozale kolege i špijunska bagra mora da sakrije sve pod tepih ne bi li se spasila skandala.
Kao šlag na torti, Martin i Claudia imaju zajedničku predistoriju, ljubavnu aferu koja je uništila Martinov brak, ali je izgleda prošla ispod radara njihovih kolega i šefova. Dok Martin otkriva velike tajne, Claudia samo pokušava da radi svoj posao po svojoj savesti i da sačuva tajne od preterano prijateljski nastrojenog patronažnog agenta (Ahmed), i da svom klijentu pruži najbolju moguću odbranu. Međutim, i ona primećuje da je špijuniraju...
Reditelj John Crowley ne propušta priliku da popuje. Posle svakog velikog otkrića, on se postara da ga isti lik barem još dva puta ponovi drugim likovima, i pritom snima reakcije na facama kao u sapunskoj operi. “Je l' vidiš ti šta oni nama rade?!” Scene sa taksijima i snimanjem pločice sa identifikacionim brojem su presmešne. Kada vidim pločicu sa brojem, pitam se, pitam se da li će se to još koji put pojaviti.
Sjajni glumci poput Jima Broadbenta u ulozi javnog tužioca koji zna da zapreti prijateljskim tonom i Ciarana Hindsa u ulozi Martinovog zabrinutog šefa malo dodaju začina ovom generičkom političkom trileru. Julia Styles ne blista kao reporterka New York Timesa, ali nije toliki problem u glumi koliki je u scenariju. Eric Bana i Rebecca Hall su solidni glumci, svako za sebe, ali među njima nema nikakve hemije, a i njihovi likovi su zamišljeni i napisani kao jako ukočeni.

I John Crowley (Intermission, Boy A) i scenarista Steve Knight (Dirty Pretty Things, Eastern Promises) su imali i mnogo, mnogo boljih filmova. Knight je očito počeo da serijski štanca scenarije, a kvantitet ne donosi kvalitet, pa je Closed Circuit plošan, izveden iz drugih filmova, sklepan, zbrzan i nevešto napisan film prepun opštih mesta i rupetina u zapletu. Crowley pokušava da maskira očajni izvorni materijal popovanjem i pseudo-elegantnom vizuelizacijom, ali mu to ne ide dobro. Ako su ovakvi filmovi jedino čega treba da se boje, onda globalni dominatori mogu mirno spavati.