13.3.14

The Time Being

2013.
režija: Nenad Ćićin-Šain
scenario: Nenad Ćićin-Šain, Richard N. Gladstein
uloge: Wes Bentley, Frank Langella, Sarah Paulson, Ahna O'Reilly

Malo je reći da su hollywoodski filmovi, pa čak i indie filmovi nepošteni do umetnika. Portretiranje umetnika na taj način, da su umetnici svedeni na nekoliko prigodnih stereotipa, je, meni barem, kriminalno. Glumci su često neurotični, egocentrični i skloni alkoholu. Pisci su zasigurno neurotični, sa jakim osećajem da se sami sebi gade i definitivno alkoholičari. Muzičari su seksualno neiživljeni i drogirani. Ali sve to nije ništa prema slikarima. Oni su najgori, uvek u agoniji, u konfliktu sa svetom koji nikad ne razume motivaciju iza njihovih poteza i pate zato što niko ne razume da su oni Geniji. Nekad je to simpatično i komično, recimo priča Life Lessons u New York Stories, ali iza toga stoji veoma ironični Scorsese.
Kad iza njih ne stoji duhovit reditelj, takvi filmovi su obično sranje. Uzmimo The Time Being kao primer. Glavni lik je mladi slikar koji se bez dobrog razloga ponaša kao budala, za drugi po veličini lik se otkriva da je nekada bio slikar, dok je bio u snazi, film meša dva tipična žanra, triler-misteriju i melodramu, što u ustima stvara ukus onih čuvenih trudničkih kombinacija sa hranom (kao miks ajvara i majoneza, na primer), i film sve vreme gravitira ka banalnoj poruci. Nenad Ćićin-Šain je relativno nepoznat, ovo mu je prvi film i već ima ugovor za drugi, a na internetu piše da je zanat učio na spotovima i reklamama. Blago njemu, valjalo bi da se toga držao i da se nije pačao u filmove.
Glavnog lika Daniela (Bentley) vidimo na njegovoj izložbi u maloj galeriji. Njegove slike su hajde, relativno koherentne crno-bele mazarije na temu mrtvih priroda. Daniel nije ni posebno dobar, a još manje je poznat. I kako je poznato da slikare tera neki unutarnji demon da slikaju čak i kad se od toga neće kruha najesti, Daniel prosto nije razvio poslovne i socijalne veštine. On će potencijalnog kupca sterati u kurac jer postavlja “glupa” i “priprosta” pitanja, iako nema love. Ali će zato prihvatiti čudne posliće od čudnog starijeg gospodina Warnera (Langella).
Poslići podrazumevaju snimanje bolesno precizno utvrđenih tema u bolesno precizno utvrđeno vreme. Izlazak i zalazak sunca, turističku turu u muzeju i nekakvu decu na igralištu. Normalne stvari, sve u svemu. Pa baš i ne, izgleda da Ameri svakog ko slikava decu automatski proglašavaju za pedofila... Još čudnije što matori zna sve o Danielu, sve do njegovog stanja na tekućem računu. I ko se ne bi usrao.
Na pola filma se dešava veliki preokret (najavljen u traileru), pa umesto generičke “creepy” misterije, film klizi u preserans o odnosu mentora i učenika u umetničkom svetu, a sve u cilju prenošenja poruke da gospoda umetnici ne smeju da zaborave svoje ljudske i pra svega familijarne dužnosti. Zamislite, ako se Daniel ne sabere, onda će njegova žena morati da počne da radi. Kuda ide ovaj svet?
Sa pozitivne strane, film izgleda atraktivno, ali i to se mora uzeti sa zrnom soli. Naime, izgleda kao da je snimljen po estetici “artsy” video-spotova. Ni gluma nije loša, bar u slučaju Langelle koji krade svaku scenu, i Sare Paulson. Bentley nema ni najblažu ideju kako bi ožitvorio svoj plošno napisani lik, pa glumi koliko je potrebno da ne bude baš loš, ali nije ni dobar. Ahna O'Reilly ume biti iritantna, čak i u tako maloj ulozi. Međutim, ono što najviše nervira od pojedinačnih aspekata je “sugestivna” muzika.

The Time Being je loš film, i to na onaj najlošiji mogući način. Ni po čemu poseban, pešački napisan i režiran, sa iluzijom o sopstvenoj veličini i originalnosti. I pritom pun popovanja. Preskočiti, zaobići u širokom luku i ne gubiti vreme.