23.3.14

Zoran, il mio nipote scemo / Zoran, My Naphew The Idiot


2013.
režija: Matteo Oleotto
scenario: Daniela Gambaro, Marco Pettenello, Pierpaolo Piciarelli, Mateo Oleotto
uloge: Giuseppe Battiston, Teco Celio, Rok Prašnikar, Robarto Citran, Marjuta Slamič, Riccardo Maranzana

Zoran, moj nečak idiot (za srpsko-hrvatsku verziju promenite dijaklitički znak) je ultimativni crowd pleaser, i pod tim ne mislim ništa loše. To je film za gledanje iz čiste zabave, sa manama u kontinuitetu i vernosti priče, odličnim glumačkim ostvarenjima i nekoliko veštih filmskih citata, generalno dopadljiv, sa jasnim lokalnim šmekom i podvučen sirovim italijanskim humorom. Pomislite na mešavinu The Big Lebowskog i Rain Mana, u okruženju italijanskog stripa, dok se u pozadini smeška ekipa iz Od groba do groba (Jan Cvitkovič ima cameo), Slobodan Šijan i Ivo Brešan.
Nisu reference pomenute bez razloga, radnja je smeštena u krašku regiju, oko Gorice (Stare u Italiji i Nove u Sloveniji), u taj specifičan i prelep kraj koji sam jednom prilikom posetio. Lokalni duh je tu, piju se malvazija i teran naizmenično, dobar deo radnje se odvija u točioni i improvizovanoj kafani gde glavni lik Paolo (Battiston) ordinira. On je debeo, nadrkan i neprijatan kao Walter, a lenj i zapušten kao Dude iz Lebowskog, ali njegova gadost nije samo u domenu fizičkog izgleda i temperamenta, on je zaista gadan karakter. Pijanči po ceo dan, grebe se za piće, vara, mulja, beži od policije, ošljari na poslu i vodi privatno nadjebavanje sa bivšom ženom Stefaniom (Slamič) i njenim novim mužem, picajzlom i mekušcem Alfiom (Citran), i sve u tom stilu. Posebno zadovoljstvo mu je da zajebava priprostog kolegu sa posla Ernesta (Maranzana) i da ga navodi na piće. Replika: “Ti si alkoholičar, to ti je jedina karakterna osobina” je strašna koliko i smešna.

Njegova rutina će pretrpeti određene promene kada mu umre neka dalja tetka koja je živela negde daleko u sloveniji i u amanet mu ostavi svoju urnu, porculanskog psa (vrhunac kiča) i Zorana (Prašnikar). Paolo ima jednostavan zadatak da pričuva svog nećaka dok se ne uredi papirologija oko njegovog stalnog nastanjivanja u dom za ljude sa posebnim potrebama, ali kada otkrije njegov talenat za gađanje mete (ne baš pikado, jer Zoran gađa samo u centar), stvari postaju kompleksne. U tom “Rain Man meets The Dude” momentu, Paolo pomisli da mu je mali retard zlatna koka (premija na svetskom prvenstvu u pikadu iznosi 60.000 €) i karta za izlazak iz nemoguće situacije. Zoran istovremeno otkriva ljubav prema horskom pevanju i suprotnom polu, oličenom u simpatičnoj Aniti, a Paolo postaje bolji čovek ili se folira da to postaje kako bi impresionirao Stefaniu...
U zadnjem činu ova spaljena komedija napušta svoj put, i to nije loše jer skoro stalno koketira sa eksploatacijom (većina likova su karikature i polu-retardi) i skreće ka klasičnom “feel good” štihu i toploj ljudskoj priči. To je i najavljeno u sredini filma, sa Paolovim smekšavanjem (lik je downright odvratan od početka). Prelaz iz jedne sfere u drugu bi delovao glatko, da nema među-zapleta, prilično ofrlje napisane i nerazrađene ljubavne priče. Takođe, infarkt kojim se Paolu preti od početka ima funkciju puške koja će opaliti u svakom trenutku. U nadi da će izbeći Rain Man kliše i ostaviti katarzu i otopljavanje glavnog lika – ljigavca samo na njemu i retardu, autori ubacuju jedan još opasniji kliše – ljubavnu priču i ne znaju šta bi s njom, pa je koriste kao okidač za kulminaciju i rasplet, u stilu komedija sa Vinceom Vaughnom. Mom ciničnom umu bi prijao “coenovski” apsurdni završetak, ali budimo realni: ovo je koprodukcija iz kuhinje Eurimagesa. I ova doza spaljenosti je dovoljna.

Reditelju Matteu Oleottu je ovo prvi dugometražni film, i kao takav je više nego solidan. Kako bude sazrevao, uvideće da u pisanju četiri glave nisu pametnije od jedne, iako dve možda jesu. Ovaj rođeni Goričan i autor eksperimentalnih filmova ima osećaj za priču, za detalj, za lokalni kolorit i za ideju, što je odličan znak. Čisto dramaturške začkoljice bi rešio još samo jedan dodatni scenarista, više od toga je gužva. Rad sa glumcima mu je sjajan, ispoliran do poslednjih finesa. Giuseppe Battiston apsolutno briljira kao Paolo, dok je debitant Rok Prašnikar sasvim uverljiv kao Zoran u meri u kojoj scenario ne gubi fokus na njegovom liku. Klasična zamerka u kontinuitetu je što se Zoranov autizam tretira na dva načina tokom filma, počinje kao vrlo izražen, da bi se transformisao u lagano komičan, sa čim se psiholozi ne bi složili. Ostatak likova su ili oruđe za zaplete i pod-zaplete ili su tu da upotpune kolorit ridikuloznosti. Vlasnik točione Gustino (Celio) je pravi primer za to.
I pored objektivnih mana, Zoran je veoma zabavan film, odlično zamišljen, lepo snimljen, sa odlično odmerenim tempom. Nagrađen je brojnim nagradama po evropskim festivalima, od kojih je najznačajnija nagrada publike na Nedelji kritike u Veneciji. Očito da su razni žiriji prepoznali ogroman potencijal filma i još veći potencijal autora. Najbolje od svega, film deluje iskreno i nepretenciozno, namenjen širokoj publici koja će se smejati zgodama i nezgodama na ekranu. Meni dosta.