6.3.14

Banklady

2013.
režija: Christian Alvart
scenario: Christoph Silbert, Kai Hafemeister
uloge: Nadeshda Brennicke, Charly Hubner, Ken Duken, Henny Reents, Andreas Schmidt

Hamburg, 1966. The Beatles više nisu nastupali svakog vikenda, nemačka viša i srednja klasa su uživale blagodeti galopirajućeg industrijskog rasta i razvoja, a stidljiva, introvertna Gisela Werler (Brennicke) je postala prva žena koja je opljačkala banku u Nemačkoj. Banklady, kako su je imenovali novinari, je prvo postala lokalni, pa potom i nacionalni fenomen.
Giselu isprva vidimo u večno istoj dnevnoj rutini, naporna šljaka u fabrici tapeta, zavidno gledanje u zgodnu i negovanu sekretaricu Fanny (Reents), sastanci sa kolegom po imenu Uwe (Schmidt) i trošenje crkavice na cigarete i ženske časopise. O, da, i sanjanje o Capriju, tom mitskom raju nemačkih buržuja i malograđana iz 60-ih. Jednog dana Uwe u Giselinoj sobi zaboravi kofer sa sumnjivom sadržinom, ali se sutradan vrati sa kolegom Peterom (Hubner). Giseli je jasno da toliki novac ne može biti pristojno zarađen, pa ih skrati za 5%, pošteno. Ona međutim reši da jednog dana prati svoju simpatiju posle posla, te uhvati dvojac u pljački banke. I nešto u njoj se prelomi. Ona je hrabrija nego Uwe i neće se ustrtariti. I treba joj lova. I sviđa joj se Peter. Dogovori se s njim, napravi improvizaciju maske, uzme pištolj, i povuci-potegni, malo trapavo, ali ipak odlučno uspe da opljačka svoju prvu banku. A gde je prva, tu je i druga, i treća, ukupno 19 komada. Gisela je evoluirala u međuvremenu, nabavila plavu periku, fancy naočare za sunce, skupu odeću, a Peter je ubacio u priču i svoj taksi kao način za beg. Sve u svemu, pravi Bonnie & Clyde.
Osim što nisu. Film je mogao da krene u dva legitimna pravca, ali nije izabrao nijedan. Prvi bi bio feministički, ali izvorni stvarni lik bi radi toga pretrpeo velike promene konteksta, a scenaristi, reditelj i glavna glumica, čija je i bila ideja za projekat su pucali na realnost. Drugi legitimni put bi bila varijacija na temu Bonnie & Clyde, što podrazumeva „love on the run“ priču podvučenu jakim socijalnim kontekstom. „Love on the run“ je tu, socijalni kontekst je prisutan samo na početku filma, da bi kasnije bio zanemaren i krajnje prigodno izvlačen iz naftalina kada bi to bilo zgodno. Umesto toga imamo melodramu o ljubavnicima, od kojih je jedan pritom i oženjen, bez namere da ženu napusti...
Nadeshda Brennicke je uverljiva, ali njen lik je jednostavan i sveden na karakterizaciju iz feljtona. Charly Hubner je pristojan kao ljigavac Peter, a Andreas Schmidt kao kukavica Uwe. Možda najzanimljiviji lik, ma koliko stereotipan bio, ispada inspektor Fischer, tek stigao sa treninga u Scotland Yardu, sa novim, zahtevnim i temeljitim metodama kojima njegove nemačke kolege pružaju otpor. Ken Duken ga igra sigurno i uverljivo.
Film izgleda atraktivno. „Period piece“ segment je odrađen bez greške, od lokacija, preko automobila do odeće, frizura, konzumentske robe i ostalih vidova svakodnevnog života. Posebno mi je zanimljiv bioskop koji ispred sedišta ima i stočiće na kojima se može držati piće i pepeljara, i ovim putem pozivam prikazivače u Hamburgu i šire da takvu praksu vrate, jer je neopisivo cool. Jedino što kvari utisak atraktivnosti su pomalo jeftini CGI efekti.
Banklady svakako deluje netipično za evropski film, pa makar i žanrovski. Priča je jasna i centrirana, ne preterano slojevita i jednom rečju hollywoodska. I izvedba ostaje u istom ili sličnom maniru, akcija, jurnjava, pljačka i to je sasvim u redu, ne mora svaki film biti filozofija. Od reditelja Alvarta to ne treba da čudi, on se bavio žanrovskim filmom u Nemačkoj, ali i u Americi, gde je napravio dva sasvim pristojna horora sa solidnom glumačkom postavom.

Ono što kvari celu sliku je neverovatno dosadna, stereotipna i fušerski odrađena ljubavna priča, nezanimljiva od početka do kraja. I, upozoravam, nije je malo, pošto film traje dva sata. Razumem potrebu autorske ekipe da se drže istinitih događaja koliko je moguće, ali nezanimljivu ljubavnu priču treba ili fikcionalizovati ili je potisnuti na marginu. Uostalom, ko to može da trpi, samo napred. Banklady nije poseban film, ni posebno dobar ni posebno loš, i osim zanimljive tematike i lepih slika Hamburga od pre 50-ak godina, ostatak će se preseliti u zaborav.