15.3.14

The Zero Theorem

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2013.
režija: Terry Gilliam
scenario: Pat Rushin
uloge: Christoph Waltz, Melanie Thierry, David Thewlis, Lucas Hedges, Matt Damon, Tilda Swinton

Među kritikom još i postoji nekakav odmak prema radu Terrija Gilliama otkako se škvadra koja je radila Monty Python filmove i seriju razišla, a čega kod publike nema. Ona je tu strogo podeljena na one kojima je Gilliam izuzetno privlačan i kvalitetan reditelj koji stvara svoje uvrnute i atraktivne svetove, i na one kojima je Gilliam potrošen ili naporan. Fakat je da njegovi filmovi variraju u kvalitetu, da umeju da budu haotični i konfuzni i da mu je više stalo do „outlandish“ vizuelnog identiteta nego do koherentne priče. Iako njegovi filmovi često imaju kritičku oštricu uperenu na društvo i pravac u kome se ono kreće, neretko tu poruku ne uspevaju da prenesu.
Ipak, apsolutno stoji da Terry Gilliam ima svoj prepoznatljiv stil, vrišteći, frenetičan, fantastičan, sa epskim izražajem. Njegov osnovni medij je fantastika, bilo naučna (Brazil, 12 Monkeys), bilo avanturistička (The Adventures of Baron Munchausen, The Imaginarium of Doctor Parnasus), ali i distorzirana realnost (Fear and Loathing in Las Vegas). I visokobudžetni ili ne, njegovi filmovi ne izgledaju jeftino po vizuelnom identitetu.
Takav je slučaj i sa The Zero Theorem, SF filmom koji kao da je crpeo inspiraciju od Philipa K. Dicka i koji ima ambiciju da nas natera da mislimo. Gilliam tvrdi da je to, uzevši u obzir razne parametre, njegov film sa najmanjim budžetom, skupljenim sa triju strana i snimljen u Bukureštu za manje od mesec dana, ali na vizuelnom planu se to ne vidi, jer su efekti osmišljeni do detalja i izvedeni perfektno. Manjak budžeta će se možda osetiti u možda preranom, napadnom i prezgodnom završetku filma, ali to je moguće problem originalnog scenarija, a ne „seče“ usled produkcijskih uslova.
 
U centru priče je Qohen Leth (Waltz sa obrijanom glavom), autistični suludi kompjuteraš koji živi u bivšoj crkvi i radi u velikoj firmi u "cubicle" okruženju koje liči na Las Vegas. Njegov kompjuter izgleda kao slot mašina, a njegov posao je procesiranja podataka, apstraktnih „ezoteričnih entiteta“. Kada ne radi, žali se što mora da troši vreme na kretanje po gradu, nefunkcionalnu komunikaciju sa drugima i mogućnost da propusti važan telefonski poziv koji će mu objasniti smisao života. Njegov jedini kontakt je sa nekakvim kompanijskim sekretarom, pričljivim Jobijem (Thewlis) koji mu daje zaduženja i skuplja rešenja, pritom ga sve vreme zove Quinn, što je jedna od dve fore u filmu koja postaje iritantna od prevelike upotrebe. Druga je Qohenov govor o samom sebi u množini ("Royal We"), koji je tu da nam objasni da njemu fali neka daska u glavi. Ako nismo shvatili bez toga, bez brige, nećemo ni sa tim. Uostalom, govorna shema je slika ludosti i autizma, kolega Bob (Hedges) sve druge oslovljava sa „Bob“ jer je to lakše i praktičnije nego da im pamti imena.
Kada nakon sastanka sa Managementom (po naški Upravom, igra ga Matt Damon sa sedom perikom), Qohem dobije premeštaj da radi od kuće, njegovi snovi su možda ispunjeni. Ali ono što on ne zna, to je da rad na dokazivanju naslovne Nulte teoreme (po kojoj je sve ništa) zna da bude naporno i stresno. U tu svrhu u priču ulazi cyber prostitutka Bainsley (Thiery), koja nudi usluge tantričkog cyber seksa i koja je tu da se Qohen opusti, relaksira i zaboravi na probleme sa teoremom u koju ne mogu da se uklope sve kockice (simulacija toga izgleda kao neki 3D puzzle), a da se na drugom mestu nešto ne sruši. Jasno, teorema je apsurdna, ali njeno fenomenološko objašnjenje je uverljivo: ona treba da dokaže da ništa u životu i smrti nema smisla, da je nastanak kosmosa ništa drugo nego slučajnost ili greška, te da je njegov nestanak, usisavanje u crnu rupu po istom principu slučajnosti i greške neizbežan.
U tom momentu iz domena apsurda i periferno date, ali elaborirane satire na temu tehnološkog napretka društva (prisutne su reference na gadgete) i reklamokratije (sve je na prodaju, od turističkih aranžmana i akcija do članstva u Crkvi Batmana Iskupitelja, i to je stalno prisutno, „in your face“) na neke filozofske i pseudo-filozofske teme strahova od života i smrti. Jedan punchline koji bi trebalo da je dubok, to da je haos potencijalni izvor profita, nije ništa novo na filmu i u životu, ali je relativno efektan, a bio bi efektniji da kraj nije zbrzan i tako zgodno, propovednički povezan (ako ste pomislili na 12 Monkeys, na dobrom ste tragu).
 
Ipak, pored nekoliko prilično krupnih mana, The Zero Theorem je jako atmosferičan i duhovit film (zezanje na temu Matrixa – neprocenjivo) i u svakom slučaju predstavlja dobru zabavu. Gluma dvojice glumaca sa najvećim imenima i ključnim ulogama u radnji je veoma inovativna, jer je u pitanju manirizam drugih glumaca. Christoph Waltz igra tipičnu John Malkovich ulogu na tipičan način Johna Malkovicha, dok Matt Damon igra tipičnu ulogu Phillipa Seymoura Hoffmana, na tipičan Hoffmanov način. Tilda Swinton ima produženi cameo kao kompjuterski program za psihoterapiju i poseduje onu svoju tipičnu analitičnu (analitičarsku) hladnoću. Iako sa plićim, skoro tipskim likovima i jednostavnijom karakterizacijom, Thewlis i Hedges su solidni u svojim ulogama. Najnezahvalniju ulogu je imala Melanie Thierry, pošto od njenog lika vidimo samo javnu i internet personu, bez uvida u privatnost.
Sve u svemu, The Zero Theorem je solidan film, koji sjajno izgleda i koji je zabavan. To važi za prvo gledanje, pošto u drugom, kada je radnja poznata i kada frenetična atmosfera ne može da ponese čak i manje treniranog gledaoca, slutim rupe, propuste i utisak sklepanosti u velikoj brzini, i svakako neumerenu ambiciju. U stvari, najveći problem ovog filma je što je tematski, donekle i stilski (retro futurizam) najsličniji Brazilu, i što su neizbežna poređenja sa prethodnikom, iako ima drugačije stvari u fokusu. The Zero Theorem nije toliko dobar, ali Brazil je jedan i jedini, pa onda postaje upitno zašto bi jak autor poput Gilliama napravio grešku i naterao nas da mislimo na njegov bolji film.