13.2.14

The Banshee Chapter

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2013.
režija: Blair Erickson
scenario: Blair Erickson, Daniel J. Healy
uloge: Katia Winter, Ted Levine, Michael McMillian, Jenny Gabrielle, Chad Brummett, Vivian Nesbitt

Priznajem, horor kao žanr ima sve manje i manje smisla za mene. Ako je cilj uterati strah gledaocu, to se može postići sa nečim novim, neviđenim ili makar dovoljno uverljivim. Kada je uspešan, horor je elegantan i strašan, istovremeno. The Banshee Chapter je na momente takav horor, iako se često vrlo nespretno (odnosno, dramaturški neobjašnjivo) poigrava sa video-formatima, od “found footage” mode, preko mockumentary stila do klasičnog narativnog igranog filma.
Pozadina priče je prikazana kao dokumentarac o eksperimentima koje je CIA izvodila na različitim subjektima. Radi se o ubrizgavanju raznih psihoaktivnih supstanci sa različitim ciljevima, od podsticanja nelogičnog razmišljanja i impulsivnog ponašanja koje će subjektu srušiti kredibilnost u javnosti, do kontrole uma, izazivanja trauma, gubitka pamćenja i permanentnih oštećenja mozga. Navodno, program je tekao od 50-ih do Watergata, kada je promptno ukinut, a njegova dokumentacija je uništena. Navodno je Ted Kennedy vodio istragu u senatu o tome, a tek je Clinton priznao da je takav program postojao, ponudio izvinjenje, ali nije ulazio u detalje.
Ostareli plejboj nije tu slučajno, on je deo paradigme “zlatnih 90-ih” u Americi, perioda kada je bilo čak i moderno prekopavati po prljavom vešu državnog aparata po pitanju kršenja ljudskih i građanskih prava, a posebno prava na dostupnost informacija. Drugi deo te paradigme je kultna serija The X Files, koja je svakako poslužila kao inspiracija za The Banshee Chapter. Poveznice su očite: surove otmice, eksperimenti na nevoljnim subjektima, vlada koja krije informacije, ludačko ponašanje, paranoidna subkultura teoretičara zavere, opskurne šifrirane poruke preko amaterskih radio-stanica, napušteni hodnici istraživačkih postrojenja, mračne prostorije gde dopire samo svetlost baterijske lampe, razasuta dokumentacija na kasetama, i nešto veoma opasno, natprirodno i neobjašnjivo.
Anna (Winter) i James (McMillian) su bili dobri prijatelji na faksu, ali su im se putevi razišli. Anna je postala novinarka na web-portalu u usponu, a James je pokušao da se kao pisac izbori za svoje mesto pod suncem. U jednom trenutku Anna dobije video-snimak na kojem James unosi u sebe opskurnu hemikaliju, koja je, navodno, bila testirana na ljudima u postrojenjima koja je kontrolisala CIA. Za hemikaliju kaže da su mu je poslali “prijatelji iz Colorada”. James kaže da “nešto dolazi”, i sav krvav manično beži i nestaje. Anna u tome vidi potencijal za priču, pa se daje na put da to malo istraži. Šum i šifrirane poruke na kaseti koje dolaze sa tranzistora u pozadini joj daju ideju da se raspita kod stručnjaka za radio-amaterske stanice, ali taj trag sam po sebi ne vodi nikuda. Kada u redakciji pomene “prijatelje iz Colorada”, njena urednica (Nesbitt) je uputi na paranodni kultni roman iz 70-ih “Prijatelji iz Colorada” i njegovog autora Thomasa Blackburna (Levine).
Thomas Blackburn je retka zverka, divljak, impulsivac i skandal-majstor koji živi na rubu pustinje i poseduje neograničeni arsenal oružja i droge. Verovatno su kao osnova za njega poslužio Hunter S. Thompson i Timothy Leary. Njih dvoje će se susresti, i zajedno sa Blackburnovom devojkom Callie (Gabrielle) probati tu super-tajnu drogu da vide o čemu se tu radi. To će ih, kako to obično biva, dovesti na potpuno novi nivo svesti, a droga služi da otvori um za razne podražaje koje nije moguće registrovati trezan. To je standardni motiv, od Lovecrafta i Huxleya do Crowleya i hippie književnosti. Anna i Thomas nisu baš Mulder i Scully, ali mogu poslužiti kao čudan tandem na putu ka otkrivanju istine. Reč “banshee” (furija) se ne pominje eksplicitno, ali asocijacija je jasna na mitsko biće koje vrišti pre nego što će neko umreti.
The Banshee Chapter pametno koristi svoje vreme i uvlači nas sve dublje i dublje u priču. U tome se oslanja na mešavinu naših stvarnih strahova, istraživački duh, misteriju detektivske “who done it” priče i na odlična glumačka ostvarenja. Katia Winter ima prisustvo na ekranu kakvo se retko viđa i uloga istraživačke novinarke joj stoji kao salivena. Njen glumački partner Ted Levine u priču donosi malo staromodnog anarhističkog šarma i paranoje, a scenografija oko njega podseća na njegovu najpoznatiju ulogu Buffalo Billa u Silence of The Lambs.
Istini za volju, film je veoma stilski neuredan. Igranje sa formatima i stalni prelazak iz amaterskih snimaka u dokumentarce u narativni film i nazad su efektni jedino kada su nečim potkrepljeni. Uvodna i zaključna dokumentarna sekvenca imaju smisla, nešto od “found footage”-a ima smisla, kada znamo kako i zašto su ga likovi našli, dok se nekada ne zna koja je funkcija tog snimka u filmu. Čini se da Erickson nije baš imao najjasniju ideju u kom pravcu će voditi film, što nije čudno za debitanta.
Ipak, stilska zbrka, manjak kontrole i očigledni uzori za priču ne mogu da pokvare utisak o ovom filmu. Ne mogu da pokvare ni klasični šokovi tempirani na kraj scene. Neke stvari su klasika. Ovaj film je više u duhu The X Files nego oba The X Files filma, a mračni hodnici i napuštene laboratorije su instantna injekcija adrenalina. The Banshee Chapter je jedan od efektnijih i inteligentnijih horora u poslednje vreme.