20.11.14

Listen Up Philip


2014.
scenario i režija: Alex Ross Perry
uloge: Jason Schwartzman, Elizabeth Moss, Jonathan Pryce, Krysten Ritter, Josephine de la Baume, Eric Bogosian (narator)

Listen Up Philip je jedan retro film i to ne samo u smislu stila. Sa svojom zrnastom super-16 fotografijom i za nijansu preinvazivnim kadrovima, jazz improvizacijama kao muzičkom podlogom i kulisom artsy, ali nagužvanog New Yorka (koji je vazda prepun šupčina), ovaj film deluje kao lagano artsy nezavisni film iz 70-ih, materijal za studentske analize i “movie nerd” debate. Retro su i njegove teme i likovi (dvojica pisaca i arogantnih sociopata, stariji perpetualno nezadovoljan, mlađi na putu da to postane). Čak ni struktura romana (iako je u pitanju originalni scenario, “sort of”) koje se autor verno drži (a la Kubrick u Barry Lyndonu) nije toliko nova i šokantna, a štos sa naratorom koji govori uštogljenim književnim jezikom, iako ovde maestralno izveden od strane Erica Bogosiana, toliko je rabljen da polako počinje ići na živce.
Naslovni junak (Schwartzman) je pisac u usponu, ali ne baš sasvim na svojim nogama. Njegov prvi roman je bio solidno zapažen, a sa drugim planira da se ispostavi kao jedno od vodećih književnih imena Amerike. To u prevodu znači da još uvek nije situiran i da mora pratiti uputstva od izdavačke kuće ili makar biti uljudan sa svojom devojkom Ashley (Moss), profesionalnom fotografkinjom na čijoj grbači živi i, kada ne piše, krade bogu dane. Philip je, naravno, tolika guzica i toliki ego-manijak da nije sposoban da izvede nijednu od te dve stvari.

Odmah na početku filma ga vidimo kako napušava svoju bivšu devojku zbog kašnjenja od nekoliko minuta na zakazano viđanje s njim. On blista dok joj drži bukvicu. Nekoliko scena dalje, pokušava da uradi isto sa prijateljem sa studija koji se “konformirao” i izdao njihov zajednički manifest o slobodnom umetničkom životu. “Punchline” te scene je smešan koliko je i brutalan i najbolje opisuje granice Philipove sebičnosti.
Slamku spasa mu nudi stariji pisac i njegov idol Ike Zimmerman (Pryce) kada mu ponudi mentorstvo i neograničeni boravak u svojoj vikendici u prirodi, gde bi mladi Philip uživao stvarajući. Philip je, međutim, toliko opsednut sobom da ne uspeva primetiti da je Ike samo starija, ogorčenija, samoljubivija i agresivnija varijanta njega, ljuti samotnjak bez ijednog prijatelja koji čak i rođenu kćerku (Ritter), inače sasvim pristojnu mladu ženu, smatra davežom.
Listen Up Philip je film prepun citata, usuđujem se reći, veoma veštih. Ima tu malo Woody Allena, više nego malo Wessa Andersona (pobogu, Jason Schwartzman je u glavnoj ulozi), pa čak i jednu veoma važnu scenu koja izgleda kao da je istrgnuta iz ranijih radova Johna Cassavettesa. Ipak, ne-filmski, ondosno književni citati su ovde mnogo vidljiviji i značajniji, protežu se kroz ceo film, pa odjavne špice sa izmišljenim omotima izmišljenih knjiga izmišljenih pisaca.

Neko će u starom i ogorčenom Zimmermanu prepoznati Salingera, kultnog pisca koji je postao još kultniji kada se povukao iz javnog života, kojeg su fanovi obilazili, a on ih je terao od sebe, ukoliko, naravno, u pitanju nisu bile lepe i mlade cure. To je, međutim, poprilično krivi trag. Zimmerman je modeliran prema Philipu Rothu u zreloj fazi života, odnosno njegovom polu-autobiografskom liku Nathanu Zuckermanu koji često služi kao premudri pisac-mentor, što kao glavni kao sporedni lik u Rothovim romanima. (Kod Rotha je sve u ključu autobiografije, čak i kad je reč o njegovim žanrovskim eksperimentima i političkim traktatima kroz alternativnu istoriju.) Philip predstavlja Rotha u mladosti i sijaset Rothovih likova iz različitih romana.
Treba imati u vidu da Listen Up Philip nije ni ekranizacija nekog partikularnog Rothovog romana, niti “mash-up” više njih, niti biografski film o njegovom životu, već figurira kao delo za sebe, ekranizacija romana koji Roth (još uvek) nije napisao. To u prevodu znači da pred sobom imamo jedan vrlo originalan i inteligentan film. Hrabar, inovativan i podrobno zamišljen. Od strukture romana se ne odstupa ni po koju cenu, ona se čak potencira sa nekoliko kraćih ili dužih digresija, poput poglavlja u romanu koja su posvećena drugim likovima. Ashley, Zimmerman i kasnija Philipova koleginica sa koledža na kojem predaje, Yvette (de la Baume) će dobiti svoja poglavlja. Takav postupak nije uobičajen, niti posebo prikladan za film, ali je izveden dovoljno zanimljivo da se film ne raspadne, raspline ili pretvori u igru živaca. Zbog toga zaslužuje pohvalu.

Pohvale zaslužuju i glumci. U izvedbi Jasona Schwartzmana, Philip je jedan od najodvratnijih, ali i najzanimljivijih likova ove sezone. Schwartzmanu stoje takve uloge, ti umetnički, samoljubivi i samosažaljivi cendravi i arogantni tipovi kojima svaki vrag smeta. Jonathan Pryce je apsolutno briljantan kao patetični starac uveren u svoju veličinu, koji, iako je dobar pisac, nije nikakav genije ili mudrac. Elizabeth Moss u ulozi Ashley pokazuje svoje sjajne glumačke mogućnosti i apsolutno je briljantna u segmentu filma kada ona postaje glavni lik. Njen izbor filmskih uloga (uglavnom radi na televiziji) je pažljiv i impresivan i sasvim je mogu videti kao apsolutnu glumačku zvezdu u budućnosti.
Autor filma Alex Ross Perry ima epitet jednog od najznačajnijih i najinovativnijih autora na američkoj indie sceni. Njegov prvi Implodex (2009) film je naleteo na loše kritike zbog svoje nekoherentnosti i možda je pao kao žrtva preterane ambicioznosti, a možda je jednostavno pretenciozan i egzibicionistički. Njegov drugi film The Color Wheel (2011) je već imao pristojnije kritike i svakako je bolje komunicirao sa publikom. Listen Up Philip je za njega veliki korak unapred, po prvi put ima konkretan budžet, poznate glumce i potencijal za hit, makar u arthouse krugovima.
Kada se podvuče crta, Listen Up Philip je dobar film, crn, sarkastičan i pomalo sprdački iako nije u pitanju komedija, barem ne samo komedija. Ovo je hrabar i zahtevan film koji ne igra na lake poene i koji je već podelio kritiku. Neki će reći da je pretenciozan, drugi da je genijalan, treći da je u pitanju klasična umetnička masturbacija, ali ostajem pri tome da je ovo film za poštovanje: koncept je fenomenalan, citati na mestu, ni kriptični ni banalni, postupak promišljen, hrabar i dovoljno kvalitetan. Možda vam se ne svidi, ali loš nije ni u kom slučaju. Zbog njega stavljam Perrija na listu reditelja za praćenje. Zanima me čega će se sledeće setiti.