19.11.14

Blind


2014.
scenario i režija: Eskil Vogt
uloge: Ellen Dorrit Petersen, Henrik Rafaelsen, Vera Vitali, Marius Kolbenstvedt

Slepilo i seksualni fetiši. Slepilo i voajerizam. Ide li to zajedno? Možemo li tako nešto zamisliti? Kakve su psihičke posledice hendikepa i nošenja sa istim? Koliko se naš život menja kada ostanemo bez onoga što nam je prirođeno? Je li odgovor u nejasnim i sve nejasnijim sećanjima? Je li odgovor u povlačenju u osamu? Možemo li imaginacijom dokontati ono što ne možemo videti? Možemo li to nekako drugačije osetiti.
Ingrid (Petersen) je slepa i to je posledica neimenovane degenerativne bolesti. Pre toga je radila kao učiteljica, ali kada ju je napustio vid, povukla se u privatnost svog prijatnog stana na dovoljno viskoj poziciji da je niko ne vidi. Za najosnovnije operacije, poput kuvanja čaja ili upravljanja sa mikrovalnom, Ingrid potroši mnogo više vremena nego ljudi koji vide, i te najosnovnije operacije ne izvede uvek uspešno. Njeno stanje je relativno novo, ona se još nije navikla. Vidimo kako se udara, kako zaboravlja koje je intervencije u prostoru napravila, kako ima modrice po licu i po cevanicama. Moderni uređaji poput glasovne asistencije na kompjuteru ili čitača boja joj pomažu, ali ne dovoljno. Ona ne može jednostavno proveriti je li osedela, na kojim delovima tela je dobila na težini ili pročitati test za trudnoću.

Ingrid ne voli da izlazi na ulicu i čini se da u tome ima puno pravo, pošto joj je orijentacija u stanu još uvek mozgolomka. To posebno nervira njenog muža (i može se ispostaviti kao veliki problem u budućnosti) Mortena (Rafaelsen), kojeg ona opisuje kao dosadnog arhitektu. Međutim, to što ne izlazi iz stana Ingrid ne sprečava da ima bogat život u unutarnjem svetu.
Morten je možda dosadan, ali očito da nije dovoljno dosadan da ne bi imao ljubavnicu ili više njih ili da ne bi lagao da je u teretani, a u stvari je u bioskopu, ili da ne bi makar tajno visio na nekakvom chatu. Einar (Kolbenstvedt) je Mortenov prijatelj sa studija, pornofil i voajer, ali ne i klasičan seksualni perverznjak ili nekakav prestupnik. On je jednostavno stidljiv muškarac koji ceo život pati od anksioze. Einar kroz prozor svog stana gleda na svoju lepuškastu susedu Elin (Vitali). Ona je Šveđanka, razvedena, majka jednog deteta koja deli starateljstvo sa svojim bivšim mužem i to od nje čini nekakvog zarobljenika norveškog društva. Ona nema neko akademsko zvanje, nema dobar posao, nema svoje prijatelje koji su tamo daleko i veći deo svog života provodi usamljena. Šta se dešava kad Elin počne da se preko interneta petlja sa jednako Mortenom koji gubi kontakt sa svojom slepom ženom? Šta kad i Elin iznenada oslepi?

Blind izgleda kao narativni haos, ali je trip pod punom kontrolom. Mi zapravo znamo šta vidimo, ali blagog pojma nemamo šta se dešava. Jesmo li slepi? Zbunjeni? Čiju perspektivu posmatramo? Je li to realno ili je plod nečije mašte? Šta od toga je život, a šta san? Zašto se iste scene i isti kadrovi ponavljaju, jedan za drugim kao varijacije na temu? Zašto je Elinino dete čas muško, čas žensko. Otkud tolike nekonzistentnosti u Mortenovim i Einarovim postupcima? Ključ za sve to nam je dat odmah na početku, u uvodnoj Ingridinoj naraciji, a autor Eskil Vogt nas sve vreme podseća kroz film. To nije ni naročito bitno, jer je trip zanimljiv, i vizuelno i na emotivnom planu, pa nam ne smeta to što ne znamo gde se nalazimo. U tom smislu, Mortenov monolog pred kraj filma deluje kao nepotrebno objašnjavanje.
Mi zaista možemo uživati gledajući glumce kako boje svoje kompleksne, iako verovatno imaginarne likove. Osećamo ljudskost i živost u njima. U nekom drugom filmu, Einar bi bio karikatura, ali ovde nam ga je žao kao što bi nam bilo žao nekog našeg školskog druga koji nikad nije imao devojku zato što nema hrabrosti da ijednoj priđe. U nekom drugom filmu bi Morten bio svinja koja se sprema da ostavi slepu ženu ili makar samo frustrirani karijerista kojem je slepa žena samo teret. Ne i ovde. Ovde ga možemo razumeti. Elin bi verovatno bila ili brakolomka ili očajnica, ali ovde je višedimenzionalna.
Posebnu pohvalu zaslužuje Ellen Dorrit Petersen u ulozi Ingrid. Zaista je teško portretirati osobu sa hendikepom kao kompletno ljudsko i seksualno biće. Zaista je teško preneti samo unutrašnji svet jedne takve osobe. Ona nijednom ne klizi u karikaturalnost niti u patetiku. Treba hrabrosti napisati takav lik, a treba hrabrosti i odigrati ga. Osobe sa hendikepom, čak i u filmovima na škakljive teme, poput Sessions (2012), uvek gledamo iz neke socijalne perspektive, čak i njihov seksualni život gledamo kroz prizmu socijalnih normi i očekivanja. Ingrid je lepotica sa živim seksualnim fantazijama upitne ostvarivosti i Petersenova je igra baš tako, hrabro, direktno i bez trunke blama i neprijatnosti.

Eskil Vogt je publici poznat kao scenarista za socijalne i ljudske drame Joachima Triera, Reprise (2006) i Oslo, 31. August (2011), a Blind mu je rediteljski prvenac kojeg Trier potpisuje kao producent. Vogtova mašta i odlazak u unutrašnji svet još su izraženiji nego u Trierovim filmovima, ali moguće je da je to uslovljeno tematikom. Vogt ima osećaja za svoje likove, neki od režijskih postupaka su potpuno pravilni, kao što su i citati Adaptation. Spike Jonzeja i Andy Kaufamana, Hitchcocka, De Palme (voajerizam) i Godarda (ulice), uz, naravno, neizbežnog Bergmana (pre svega Persona). Vogt već radi sa Trierom na sledećem projektu Louder Than Bombs i mogu reći da ga sa nestripljenjem čekam.
Blind je jedan od retkih filmova koji je igrao (i skupio nagrade) na Sundance festivalu i u Berlinu. Ova dva festivala nisu mnogo slični, skoro da je jedina sličnost među njima kalendarska bliskost. Malo filmova je to postiglo. Za Blind je potpuno jasno zašto: ovo je jedan legitiman umetnički film koji ima i stila i supstance i nije tupljavina. Preporuka filmofilima.