23.11.14

Projekcije / Projections


2013.
režija: Zrinko Ogresta
scenario: Lada Kaštelan (prema svojoj drami 2:20)
uloge: Jelena Miholjević, Bojan Navojec, Polona Juh, Ksenija Pajić, Ksenija Marinković, Luka Petrušić, Jasna Bilušić, Vladimir Jurc

U hrvatskoj kinematografiji već nekoliko godina tinja svetonazorski sukob između repertoarskih filmova i umetničkih. Jedni iza sebe imaju brojke, kakve takve, iako, zanimljivo, hrvatska publika izbegava domaće filmove generalno. Drugi iza sebe imaju nagrade nekih žirija i pozitivne kritike u novinama. Jedni su populistički i prvoloptaški, drugi umetnički, zatvoreni i nekomunikativni. Povremeno se pojavi poneki film koji je iznad tog sukoba, relativno cenjen i kod kritike i kod publike, ali to je retkost. Projekcije nisu takav film, one su primer eksperimenta koji čak i nema naročite pretenzije na publiku. Zapravo, činjenica da sam ih našao na DVD-u u lokalnoj biblioteci je skoro pa čudo.
Sve vezano za ovaj film je nesvakidašnje. Radnje gorovo da nema, film je statičan i dijaloški. Ceo se dešava u jednoj ni po čemu posebnoj podrumskoj sali (osim što se iz neke susedne dvorane čuje opersko pevanje). Likovi su uglavnom psihološke struke (psihijatri, terapeuti, defektolozi, medicinsko osoblje) i učesnici su nekakve grupne terapije, u biti dugotrajne edukacije iz oblasti integrativne terapije (nekakav new age, prodavanje magle i sve u svemu kurčeva rabota). Neki od njih su tu zato što žarko žele, dok drugi samo žele potvrdu o stručnom usavršavanju. Saznajemo da terapija traje već neko vreme po ustaljenom programu.
Likovi su razni. Simona (Miholjević) je psihijatrica koja sve posmatra kroz prizmu svojih odnosa sa ocem. Bojan (Navojec) je defektolog, alkoholičar sa stvarnim ili izmišljenim PTSP-om, paranoidnim ispadima i lagano nacionalističkim težnjama maskiranim u arogantni i zajedljivi zagrebački humor. Njih dvoje i imaju kakvu-takvu karakterizaciju. Od ostalih, tu je barem jedan lik viška o kojem saznajemo minimalno i još jedan o kome saznajemo ponešto, ali se na ovoj seansi ne pojavljuje. Tu je i organizatorka / sekretarica / prevoditeljica Nataša (Juh), jedna bogatašica, supruga uticajnog kardiologa (Pajić), dvoje predstavnika “radničke klase”, doktorica u državnoj bolnici koja govori loš engleski (Marinković) i gay prosvetni radnik koji figurira kao njen i ne samo njen paž (Petrušić). Poslednja se pojavljuje kanadska starleta hrvatskog porekla koja uživa da priča o sebi (Bilušić). Terapiju vodi cenjeni američki psihijatar i naučnik (Jurc), ali ni njegova reputacija na globalnom nivou nije baš neka i za očekivati je da ga razotkriju kao šarlatana ili prodavca magle. Jasno je da među njima postoje sukobi od ranije, nešto od toga i saznajemo u dijalogu, ali Projekcije se bavi jednom neprekinutom seansom, bez odlaska u prošlost.
Sto će reći, koncept u maniru klasičnog teatra, ljudi u prostoriji i udri u priču. Ono što je zanimljivo i eksperimentalno je realizacija. Do pred kraj filma imamo samo subjektivne kadrove (pogled iz perspektive nekog od učesnika) prekinute jedino statičnim kadrovima nadzorne kamere. Imamo i onu klasičnu altmanovsku foru da pričaju svi u glas. Na samom kraju filma se subjektivni kadrovi napuštaju, pa imamo klasičnu kadar-sekvencu sa kamerom iz ruke.
Problem je u realizaciji te ideje. Odnosno, subjektivni kadrovi kao takvi ograničavaju režiju na prost izbor čiji će pogled kamera pratiti u datom trenutku. Uglavnom je to pogled govornika, ali to nije čvrsto pravilo, slučajno ćemo videti i nekog kako govori, ponekad. Drugo, ti kadrovi su malo suviše ravni, pravilni i upeglani, kao da posmatrač drveno pilji u situaciju. Kretnje su retke, treptanja ili naginjanja pogleda kao da nema. Problem je i u tome što ovaj pristup iziskuje zanimljivije likove i njihovu detaljniju karakterizaciju, ali scenario ne ide duboko čak ni u govorkanja jednih likova o drugima, što bi ovde bilo najelegantnije rešenje, a opet verno eksperimentu. Glumci su na visini zadatka, ali slaba je to uteha. Osnovni problem je, pak, što je ovo film ni o čemu, bez radnje, teme ili stava. Na sreću ne traje dugo.
Zrinko Ogresta je autor sa puno kreativne energije. U svom prvencu Fragmenti (1991) snimljenom za bioskope, ali u nedoba se poigravao sa izlomljenom strukturom priče pre nego što je Tarantino postavio standarde u tom domenu. Crvena prašina (1999) je bio prvi hrvatski film koji je o ratu govorio na drugačiji način od uvreženog pristupa i koji je rat posmatrao iz perspektive zagrebačke periferije i prekompozicije bogatstva, te jedan od prvih hrvatskih filmova prikazanih u srpskim bioskopima. Pohvalno je da mu je do eksperimenta čak i duboko u šestoj deceniji života. Samo što ovaj eksperiment zvani Projekcije nije najuspeliji ni najkomunikativniji.