Leviathan / Leviafan

2014.

režija: Andrey Zvyagintsev

scenario: Andrey Zvyagintsev, Oleg Negin

uloge: Aleksey Serebyakov, Elena Lyadova, Vladimir Vdovichenkov, Roman Madyanov, Sergei Pokhodaev

Reč “levijatan” na modernom hebrejskom znači kit, ni manje ni više. Međutim, u Starom Zavetu, levijatan je demon, predstavljen kao morska neman koja se ne može upecati niti uloviti mrežom, ali zato može proždrati sve pred sobom. Po dolasku mesije i konačnom trijumfu dobra nad zlom, ljudima će biti posluženo meso levijatana, zajedno sa mesom njegovog kopnenog parnjaka behemota. Treće značanje pojma levijatana od važnosti za ovaj film je Hobbesova metafora, po kojem je levijatan konačna država, diktatura bez ijedne demokratske vrednosti, tolerancije i slobode za podanike, neuništiva i neuhvatljiva, ali zato sposobna da uništi i uhvati svakog pojedinca koji joj se nađe na putu.

Novi film Andreya Zvyagintseva, dobitnik nagrade za scenario u Cannesu i ruski kandidat za Oscara sa ozbiljnim šansama, ima veze sa sva tri značenja pojma. Kit, odnosno njegov oglodani kostur nasukan u plićaku, je vizuelni motiv koji se ponavlja kroz ceo film na nekoliko mesta. Vidimo ga, jedva, odmah na početku u dugom sumračnom kadru u zoru, ali ga u velikoj meri maskiraju kosturi brodova. Vidimo ga i na kraju u istoj takvoj, samo svetlijem, snežno-ledenom kadru na kraju filma, gde je i nešto jasniji. Sasvim jasno ga vidimo u nekoliko ključnih scena u filmu (u presudnoj ga čak vidimo živog) i to je dovoljno da se nađe na posteru.

Ni biblijsko značenje nije tu slučajno. Leviathan je veoma slobodna ekranizacija Knjige o Jobu / Jovu. (Igrom slučaja, baš u njoj se prvi put pominje levijatan, čak i detaljno opisuje. Na drugim mestima, poput Knjige o Joni, levijatan se pominje tek uzgred.) Kada kažem slobodna ekranizacija ne mislim samo na pomeranje vremena i mesta radnje, čak ni aspekte porodične tragedije ili apsurdne crne komedije, ne sasvim nepovezive sa A Serious Man braće Coen, nego i na hrabru rekontekstualizaciju prekog, kušajućeg i osvetoljubivog Boga iz Starog Zaveta u nešto sasvim novo i na tragu Hobbesa.

Znači, u Leviathanu imamo i državu, veliku, svemoćnu, netolerantnu, ali vidimo samo njene rubove: udaljenu teritoriju na obali Arktičkog Okeana, provincijalne tajkunčiće i provincijalne političare. Isto važi i za crkvu, ne vidimo patrijarha, ali vidimo njegovog vladiku i njegove sitne popove. Možemo zamisliti kolika je moć u epicentru kada smo ovako nemoćni pred pipcima levijatana.

Za razliku od prethodnih filmova, gde se Zvyagintsev politikom nije bavio (barem ne primarno, i ne otvoreno), ovde je to jedna od osnovnih pripovedačkih niti. Kroz ranije filmove (The Return, The Banishment i Elena) je bivao itekako subverzivan, ali suptilan i skriven. Pomislite na Tarkovskog i njegovu subverziju. U Leviathanu je subverzija blatantna, kao kostur pomenutog kita, a Zvyagintsev prosipa otrov poput Balabanova u većini svojih filmova, čak se ni ne trudi da ga, kao Balabanov, maskira sveprisutnim čudaštvom.

Na primer, korumpirani gradonačelnik Vadim (Madyanov) je nepatvoreno govno od čoveka, pohlepan i obestan. On se čak ne trudi da svojim postupcima da nekakav legitimitet, otvoreno kontroliše lokalnu policiju i lokalne sudove. Čak ne pozira kao skroman čovek, već bahato ždere i naliva se votkom u jednom jedinom skupom restoranu u gradu, pa pijan ide da preti svojim trenutnim protivnicima. U svom kabinetu sedi ispod slike Znate-Već-Koga, verovatno je prema Njemu relativno ponizan. Svakako na ravoj nozi razgovara sa svojim duhovnim pandanom, lokalnim vladikom, koji mu u bogougodnim biblijskim i pravoslavno-mističnim šiframa govori šta i kako. Redovi su tu krupni, nije teško pročitati između njih. “Dragi Aco, mi se u ćutanju najbolje razumemo”, pisao je izvesni Doktor, čovek koji je važio za moralno i hrišćanski neupitnog, svom prijatelju u istražnom pritvoru povodom ubistva jednog čoveka na štakama.

Politika i bahatost su tu samo pokretači radnje, onaj nemilosrdni Bog koji samo kuša svoje podanike. Podanik na koga su se namerili je Kolya (Serebyakov), mehaničar koji ima najlepšu (a ipak malo oronulu i neodržavanu) kuću na periferiji grada, sa najlepšim pogledom. Kuću je izgradio sam. Takvo mesto i takav pogled zaslužuju da se nađu na razglednicama, a kuća izgleda kao da je izašla sa stranica nekog skandinavskog arhitektonskog kataloga (što i ne treba da čudi, pošto je Finska blizu, praktično iza ugla). Kuća je kamen spoticanja između njega i gradonačelnika koji je namestio eksproprijaciju po zaista bednoj ceni. Kolya je čovek tvrd u stavu, pošten i ispravan, kojem je jedina prava mana da voli da popije i da se posvađa. Njegova druga, nešto mlađa, neverovatno lepa i tužna žena Lilya (Lyadova) ga savetuje da batali sve to i da uzme crkavicu, pa da se njih dvoje odsele, posla će za mehaničara biti, ali Kolya neće ni da čuje, čak sinu Romi (Pokhodaev) objašnjava kako će korumpirano govedo stisnuti za muda. U svrhu institucionalne borbe on zove zvog drugara iz vojske Dimu (Vdovichenkov), uspešnog moskovskog advokata koji je, izgleda, iskopao nešto o Vadimovim malverzacijama i spreman je da to pogura “tamo gde treba”, u slučaju da se problem ne može rešiti legalno.

Neki drugi autori bi se u takvim filmovima držali političke linije radnje, tu počeli i završili, a u pozadini bi ubacili i poneki vrednosni sud i socijalnu sliku. Zvyagintsev je ambicozniji od toga. Ne kažem da je politička priča nedokuhana ili zagušena drugim dešavanjima i ne kažem da se on u pozadini dobro ne zeza, naprotiv. Pogledajte samo scenu sa izletom i gađanjem slika sovjetskih predsednika, od Lenjina do Gorbačova, ali ne i Znate-Već-Koga (jer se čeka istorijska perspektiva), a ne ni njegovog vazda pripitog prethodnika (“jer je sekundarna istorijska ličnost”). Sve smo ih voleli dok nam nisu drugačije rekli njihovi naslednici.

Zvyagintsev političku priču prebacuje na nivo lične tragedije. Jasno, na putu tamo on čekira sve arhetipe, ljubavne trouglove, tešku socijalu, alkoholizam (ipak smo u Rusiji, i to negde prema Finskoj), raspad porodice, besmislene procedure, nemoćnost nalaženja utehe ili razumevanja, snove o boljoj budućnosti negde drugde, rasprave o veri u Boga i veri u fakte, izdaje prijatelja, priču o dva sveta... Ništa od toga nije ni novo ni neviđeno, ali se apsolutno savršeno uklapa u film, njegovu široku sliku, njegovu konstrukciju i njegov epski format.

Posvetite pažnju detaljima, imate vremena za to. Zvyagintsev ne brza, kadrovi su spori i precizni, detaljni i promišljeni. Paleta boja, od ledenih, preko sivih do govnjivih je više nego sugestivna. Muzika Phillipa Glassa, epska orkestracija, naravno, čuje dva puta u filmu, na početku i na kraju, zaokružuje ga. Sitni detalji poput Pussy Riot u pozadini, na vestima na televiziji i onog apsurdno brzog čitanja presude i obrazloženja u maniru televizijskih reklama za lekova savršeno su odmereni i na mestu. Leviathan je film koji morate pogledati, jer je klasik (a ne hit političkog trenutka), ne samo ruski, nego i svetski.

Ono što zapravo čudi u celoj priči je to kako su ga Rusi uopšte dali za Oscare. Da li su iščitali nešto što ja nisam? Da li proračunato računaju da ga zbog političkog trenutka Leviathan i pokupi, pa Zvyagintseva vlast proglasi nekakvim nacionalnim herojem, vuklja okolo i slika se s njim, pa od njega napravi državni projekat u kojem nema vrdanja i subverzije? Ili Znate-Već-Koga i njegovu vrhušku zabole za filmove, kao što je bolelo Onog-Pod-Lipom dok je taj još bio živ, pa neka se umetnici samo sprdaju, ko im jebe mater.

Možda dobrim filmovima (o levijatanu ili o nečemu drugom) pobedimo levijatana, ali nisam optimističan. Sandra, junakinja Deux jours une nuit (još jednog verovatnog kandidata za Oscara) je uspela da se suprotstavi korporativnim zmajevima i da pobedi demona u svojoj glavi, ali Kolya i mi nemamo razloga za optimizam u borbi sa levijatanom. Drugi su to kalibri, drugačija je to mitologija i drugačija kultura. Ali ponekad je važnija borba nego pobeda.