25.11.14

Under Gottsunda


2014.
scenario i režija: Viktor Johansson (prema svojoj knjizi The Dark Spot)
uloge: ensemble cast

Gottsunda je blokovsko naselje u predgrađu Uppsale, dakle u Švedskoj. Tamošnje stanovništvo je uglavnom socijalna kategorija i u polovičnom broju slučajeva radi se o imigrantima. Međurasnih i međunacionalnih tenzija tamo uglavnom nema, siromaštvo i besperspektivnost su teme broj 1 što među odraslima, što među decom i omladinom. Jedna od stvari koje su tipične za Gottsundu, a deluju nezamislivo u kontekstu Švedske su česti nestanci struje, nadajmo se zbog loših instalacija i lošeg projektovanja mreže, a ne zbog sistemskog zanemarivanja najsiromašnijih.
U takvim okolnostima bujaju razne sub-kulturne i kontra-kulturne tendencije. Klinci imaju previše vremena, uglavnom su stalno na ulici, van kontrole odraslih. Viktor Johansson je prvo došao na ideju da tamo organizuje radionice i seanse na kojima bi mladi Gottsunde govorili o svom životu, svojim temama, nadama, strahovima, slobodnom vremenu. Njegova istraživanja i ispitivanja su prvo objavljena u knjizi The Dark Spot, koja je kasnije pretočena u film Under Gottsunda. Film je imao uspešnu DVD premijeru u Švedskoj, visoko se rangira na top-listama video izdanja, a od decembra biće dostupan svuda u svetu preko VOD servisa.
U pitanju je, dakle, pre svega socijalna priča, ali nemojte očekivati nekakve mračne tajne iz prošlosti skandinavske socijal-demokratije, poput seksualnih sklonosti Olofa Palmea (Call Girl) ili nikad pokajanih nacista i sumnjivih igara sa obaveštajnim službama (Millenium trilogija). Problemi Gottsunde su stalni, nerešivi i svakodnevni i pokazuju naličje sistema, ono što nećete pročitati u brošurama i ekonomskim izveštajima. Stoga ne očekujte ni nekakvo poentiranje ili demonstraciju stava. Johansson se trudi, i u velikoj meri uspeva, da svakodnevni život tog svojevrsnog geta prikaže iz blizine, ali bez intervencije i popovanja.
Rezultat je film koji podseća na radove Harmony Korina (Gummo) i ranog Gusa Van Santa. Praktično gledamo klince kako provode svoje vreme na ulici i retko u kućama. Mladu devojku otac Makedonac uči samoodbrani i samodostatnosti, jer on namerava da se vrati u Makedoniju, a ne misli da će za nju država išta učiniti. Dve devojke duvaju lepak i promišljaju kako bi volele da žive pod zemljom i jedu korenje. Neko stalno pali automobile. Dva momka razgovaraju o životu potpuno izvan sistema. Mladi Afrikanac baca pseudo-mudre rime na engleskom. Grupa momaka i devojaka u “military” odeći trenira sistemu, rusku vojnu borilačku veštinu. Tamnopute devojke vežbaju plesne koreografije. Mladi Palestinci izrađuju praćke i planiraju da napadnu policiju, vatrogasce i hitnu pomoć. Zabrinjavajuće je to što ne vidimo da ta deca idu u nekakve škole, ali možda su svi na raspustu...
Narativne linije skoro da i nema, mi ćemo gledati jedan prizor za drugim. Nejasna ostaje granica između dokumentarca i igranog filma, glumci su neprofesionalni, likovi najčešće bezimeni i pitanje je koliko oni igraju uloge, a koliko ponovo oživljavaju svoja lična iskustva. Zato i nisam navodio imena, nće biti od značaja publici. Jasno se vidi umetnički postupak kroz veoma sugestivnu fotografiju (smena krupnih i širokih kadrova) i montažu, obe potpisuje sam Johansson, kao i kroz originalnu muziku Andean Runnera koja je egzotična, hipnotiča i meditativna.
Pored formata koji će najširoj publici biti u najmanju ruku zbunjujući i neprivlačan (nema svako živaca za filmove bez radnje), problem u globalnoj distribuciji može predstavljati i izuzetna lokalnost priče. Nama sa strane teško je razumeti specifičnosti Gottsunde, pošto ona nije ni arhetipski američki geto iz filmova, a ni samo još jedna siromašna četvrt. Možda bi se mogla povući paralela između nje i ljubljanskih Fužina, blokovskog naselja sa velikim procentom ex-yu stanovništva ne baš sjajnog materijalnog stanja, ali Gottsunda je ekstremniji primer, u ekstremnijoj disproporciji sa švedskim prosekom.
Konačno, film je i dovoljno zanimljiv i vizuelno intrgigantan i funkcioniše kao “mood piece” da ga je moguće pogledati. Verovatno sa nama neće komunicirati kao sa domaćom publikom, ali to je manje bitno. Treba samo imati u vidu da svaki sistem ima ljude koji kroz njega propadnu, a svaka država, nažalost, ima svoje kolonije siromašnih.