29.11.14

The Act of Killing


2012.
autori: Joshua Oppenheimer, Christine Cynn, jedan indonežanski autor koji je želeo ostati anoniman

Možda ne znate, ali pre nekoliko godina je objavljena rang-lista najkleptokratskijih režima na svetu prema količini novca otuđenog od građana svoje zemlje. Zločinački režim Slobodana Miloševića je zauzeo visoko peto mesto, a neprikosnoveni prvak je bio Suhartov režim u Indoneziji koji je za vreme svoje tridesetogodišnje (i nešto sitno preko) vladavine samo diktatoru i njegovoj najužoj familiji doneo korist od više milijardi dolara. O Indoneziji i Suhartu se ne kod nas ne govori i ne zan puno, osim da je u pitanju bila neka vrsta vojne diktature (podržana od strane Zapada, pre svega Amerike) i da je započeo sa svrgavanjem prethodnog, pro-levičarskog (više nesvrstanog) režima koji je počeo da se njuši sa komunistima. Saznanja o sudbini komunista, pravih ili oklevetanih, i njihovih simpatizera, takođe pravih ili oklevetanih, mojoj generaciji nisu bila dostupna, mada verujem da se u onovremenoj Jugoslaviji ('65/6) o tome ipak pisalo. Bilo kako bilo, po zvaničnim podacima, za godinu dana, koliko su masakri trajali, ubijeno je više od milion ljudi (možda i više od dva miliona). Zajedno sa komunistima, nastradali su i sindikalisti i kritički nastrojeni intelektualci, kao i etnički Kinezi koji su vekovima živeli u Indoneziji.
The Act of Killing Joshue Oppenheimera i njegovih saradnika se bavi upravo tim masakrima. Ali ovo nije dokumentarac kao svaki drugi, gde ljudi, sa jedne ili druge strane, a često sa obe, sede u stolicama i govore u kameru. Ovo je nešto mnogo apsurdnije i nadrealnije. Prvo, dokumentarac je kritički nastrojen (normalno, Oppenheimer nije bolesnik), ali je suptilan i ispričan je iz vizure ubica, a ne žrtava. Da zez bude veći, ubice za svoja dela nimalo ne kaju i nimalo ne žale, nema čak ni one jalove racionalizacije tipa “samo sam sledio naređenja” ili “takvo vreme bilo, šta da se radi”. Oni su na svoje delo ponosni. Čak toliko ponosni da su nekolicina njih, svakako lokalnog i provincijalnog nivoa (mesto radnje je udaljena provincija Severna Sumatra), spremni da odigraju odabrane scene sa svojih ubilačkih pohoda.
 
I tu kreće nadrealizam. Glavni u tom “projektu” je Anwar Kongo, sada simpatični starčić, a nekada gangster, pripadnik paravojske i krvnik odgovoran za smrt najmanje hiljadu ljudi (po svom priznanju). On će za potrebe filma upotrebiti svog gangsterskog doglavnika Hermana Kota, veselog debeljka koji ima sklonost ka presvlačenju u žensku odeću (između ostalog) i igranju raznih uloga i još neke svoje kolege, susede i prijatelje. Treba imati u vidu da niko od umešanih u zločine nije odgovarao čak ni posle promene režima krajem 90-ih godina, da se niko ne kaje, da se noćne more i PTSP tumače kao znaci “slabog uma” i da ti ljudi žive uglavnom mirne i udobne živote, neki daleko od očiju javnosti, a neki su i dalje veoma bliski državnom aparatu.
Anwar, Herman i društvo imaju punu “autorsku” slobodu da svoje “scene” postave kako god žele. Anwar je bivši tapkaroš ispred bioskopa i još uvek zagriženi filmofil, koga je levičarska vlada smanjivanjem kvote za hollywoodske filmove “naterala” u paramilitarce. Naravno, na njega su presudno uticali filmovi, ratni, gangsterski, Elvisovi mjuzikli. On je kicoš bio i ostao, a kako je elegantan i pedantan bio u oblačenju, takav je bio i u ubijanju: davljenje žicom je brže, efikasnije, elegantnije i čistije nego mlaćenje motkom do smrti ili klanje. O svemu tome priča otvoreno, čak i sa nostalgijom. Njemu je stil u filmu mnogo važniji od supstance i odnosa prema njoj, pa će tako određene scene postaviti kao western, mafijaški ili ratni film, pa čak i mjuzikl.
Anwar će možda shvatiti da to što je radio nije bilo ni pristojno ni moralno, pa čak ni ljudski, ponajpre zbog “uloge” reditelja i glavne zvezde u teatru ubijanja. U retkim trenucima gde The Act of Killing pada (na samom kraju) čak će dobiti i poneku moralnu packu od inače uzdržanog Oppenheimera. Njegovi saborci do te spoznaje neće doći. Herman je suviše uživljen u zabavu snimanja filma, novinar sa ponosom ističe da je po narudžbini pisao bljuvotine, potkazivao ljude i naručivao ubistva, jedan drugi pripadnik paravojske kaže da mu se živo jebe za demokratiju i ljudska prava, Ženevsku Konvenciju i Haag. Uostalom, tamo bi stekao još više popularnosti, a i istoriju piše pobednik, pa je tako i Bushu prošao Guantanamo.
 
Možda je Joshua Oppenheimer došao u Indoneziju da snimi klasičan levičarski dokumentarac The Globalization Tapes (2003) o uticaju modernog, globalnog kapitalizma na obične radnike. Taj dokumentarac dostupan je na videu. Kada se upoznao sa krvavom istorijom Indonezije, kao i sa preovlađujućim načinom života, razmišljanja, pa i etičkim normama, uspeo je da skupi sredstva i okupi ekipu za The Act of Killing. Velika imena dokumentarnog filma, Werner Herzog i Errol Morris ovde potpisuju produkciju. The Act of Killing je nešto više od dokumentarca, više od filma, više od apsurda i nadrealizma, više od studije karaktera i etike, više od psihologije zla. Može se reći da prodire u ljudsku suštinu.
Ostavite za sobom nadu da je ovo jedan klasičan anti-zapadni i anti-američki traktat. Da, jasno se pominje na početku da su Zapad i Amerika podržali Suhartov vojni puč. Naracija je prisutna preko kartica koje su kratke i faktografske. The Act of Killing se zapravo ne bavi kontekstom, Amerikom i komunistima, pa zapravo ni Hollywoodom koji je poslužio kao inspiracija za stil koji su gangsteri i paravojska kopirali. Prvo što ga odvaja ot toga je tretman protagonista. Oni najčešće nisu monstrumi sami po sebi, Anwar bi u nekoj drugoj situaciji bio slika i prilika simpatičnog i dobrog čoveka, možda nekog benignog muljatora. Iz toga se da zaključiti da je on produkt jednog sistema u koji je rođen, sistema koji je postojao pre puča, pre dekolonizacije, možda čak i pre dolazaka kolonijalnih gospodara Holanđana. To je jedan primitivan, divljački sistem zasnovan na poslušnosti, korupciji i sujeverju. Mnogi anti-mainstream autori i antiglobalistički govnojedi često upadaju u zamku da pokazuju simpatije za divljaštvo kao jedinu iskrenu i nepatvorenu kontru dekadenciji civilizacije. Oppenheimer je tu pametniji.
Stoge je The Act of Killing i film o Indoneziji, ali ne samo o Indoneziji. Postoje neke norme u kojima ovakav apsurd ne bi bio moguć. Negde drugde, gde možda ljudi imaju iste divljačke, atavističke porive, ipak vladaju neke civilizacijske norme i makar je foliranje obavezno. Pravila i kada se zaobilaze, zaobilaze se na jedan drugi način, pritisak je mekši. Ona scena u televizijskom studiju ne bi bila moguća, umesto ponosa, pristojnost bi nalagala ćutanje. Izgleda da su to u filmu donekle shvatili jedino viši politički funkcioneri koji se pomalo i ograđuju ili makar idu na “downplay” pokolja.
 
Pokušajte napraviti misaoni eksperiment. Zemlja je Jugoslavija, godina je 1948. Tito je upravo rekao “ne” Staljinu i priklonio se Zapadu. Režim je komunistički, formalno, mada suštinski se prema saveznicima ponaša kao kooperativna prijateljska diktatura. Nešto nacionalističke i nacional-komunističke (Hebrang, Krcun) opozicije stradalo je ranije, na programu je obračun sa staljinistima i rusofilima. Da, Goli Otok je bio brutalan, ali ljudi su se sa njega ipak vraćali živi.
Misaoni eksperiment broj 2. Istočna Afrika 90-ih godina, uglavnom Ruanda. Nakon viševekovnih čarki u kojima je zemljoradničko “stacionarno” pleme Hutu izvlačilo deblji kraj, oni su rešili da se, do zuba naoružani, obračunaju sa rivalskim, nomadsko-stočarskim plemenom Tutsi koje ih je ugnjetavalo. Rezultat je bio masakr četvrtine stanovništva države u roku od nekoliko meseci, žrtve su plaćale da budu ubijene metkom, a ne mrcvarene mačetama. Brojke su dosta bliske onima u Indoneziji.
Priznajem da sam skoro godinu dana odlagao sa gledanjem ovog filma. Ne zato što sam sumnjao da će biti loš, mislim da mu je Oscar izmakao samo zbog političnosti koja nije bila bliska nekim od članova Akademije. Naprosto sam imao osećaj da će biti težak i mučan za gledanje. I to stoji, crn je kao noć i beznadežan. Međutim, u celom tom apsurdu, nadrealnosti i košmarnosti je beskrajno duhovit, toliko da ne znam da li bih se smejao glasno ili progutao sopstvenu šaku. The Act of Killing je nešto zaista posebno. Jedva čekam “nastavak” The Look of Silence.