2.11.14

A Most Wanted Man


2014.
Režija: Anton Corbijn
Scenario: Andrew Bovell (po romanu Johna le Carréa)
Uloge: Phillip Seymour Hoffman, Grigoriy Dobrygin, Homayoun Ershadi, Nina Hoss, Daniel Bruhl, Robin Wright, Willem Defoe, Rachel McAdams

Možda A Most Wanted Man nije baš najbolji ni kao filmski uradak, a ni kao ekranizacija romana. A Most Wanted Man svakako nije najbolji roman Johna le Carréa, pisca čiji je vrhunac inspiracije bio Hladni rat, u togu kojeg su nastala i u okviru kojeg su smeštena njegova najznačajnija dela, špijunski trileri uglavnom bez ubistava i potera, posebno bez „bondovskih“ nadljudskih veština i spektakularnih „gadgeta“, prožeti moralnim dilemama. Film A Most Wanted Man je nešto što bismo mogli nazvati testamentarnim filmom Phillipa Seymoura Hoffmana, i teško ga je gledati iz nekog drugog aspekta.
Priča je smeštena u Hamburg, isti onaj Hamburg odakle je planiran 9/11. Vreme dešavanja radnje je svakako posle tih napada, usred Rata protiv terorizma (još uvek traje i trajaće), Guantanamo i Abu Graib nisu tajna, na Muslimane širom sveta se gleda sa podozrenjem, čak i kad ispuštaju ispravne zvukove. Naročito kada isplivaju bez dokumenata negde oko hamburške luke, bez dokumenata i sa vrlo zanimljivom prošlošću. Takvi postaju zanimljivi raznim špijunskim strukturama, nekim prisutnim od Hladnog rata, nekim malo svežijima, nekim javnim, nekim tajnim. To ne čini veliku razliku, svi su oni pod direktnom paskom nepoverljivih Amerikanaca, ustavi i zakoni su tu tek manje neugodnosti.
 
Taj naslovni najtraženiji čovek je Issa Karpov (Dobrygin), pola-Čečen, pola-Rus, polu-radikal, svakako religiozna njuška koja ima probleme sa nasleđem svog pokojnog oca. Issa se na ruskim spiskovima vodi kao terorista i džihadista, ali Rusima nikad nije za verovati. Issa će postati predmetom istrage anti-terorističkog odeljenja nemačke tajne službe, kojim po kazni upravlja Gunther Bachmann (Hoffman), čovek koji je najpametniji u prostoriji, ne toliko zato što je bogom dan, koliko zbog toga što je prošao sve i svašta, od Berlina do Bejruta u najzanimljivijim vremenima. Njegova osnovna moralna dilema kada upecane teroriste prestati koristiti kao mamce, odnosno gde se nalazi granica. Issin slučaj ga marginalno zanima, čak i da je zbunjeni klinac nekakav „wannabe“ terorista, sigurno nije nekog dometa u hijerarhiji. Mnogo zanimljiviji mu je dr Abdullah, naizgled bezazleni dobrotvor i teolog koji deo novca od svojih dobrotvornih organizacija preusmerava na sumnjivu brodsku kompaniju.
Gunther mora da igra svoju igru sa raznim igračima većeg i manjeg formata. Tu je Annabelle (McAdams) naivna advokatica za ljudska prava koja pomaže Issi. Tu je i ljigavi bankar (Defoe) koji u svojoj banci čuva ruski krvavi novac koji bi Issa nasledio, ali oni su mizerni igrači. Mnogo veći su razni berlinski i hamburški foteljaši policijske i špijunske struke koji već imaju razmirice sa Guntherom, kao i američka koordinatorka Martha Sullivan (Wright). Ono što sledi je vrlo spor špijunski triler, predvidljivog zapleta koji će svaki verzirani gledalac špijunskih trilera prepoznati iz distance.
 
Rekoh već, A Most Wanted Man nije primer sjajnog špijunskog romana, a ni Corbijn nije primer nekog velikog filmskog autora. Ipak njegovo poreklo vodi od video klipova. Njegove jače strane su vizuelna komponenta i, ispostavlja se, rad sa glumcima. Što se slike tiče, ona asocira jedan svet koji umire ili se makar transformira u nešto sasvim drugačije, gde stara pravila ne važe i gde se sve polaže na improvizaciju ili bahatost. To se jako lepo vidi u bojama, od hrđavih smeđih do ledenih plavih tonova.
Što se glumaca tiče, olakšavajuća okolnost su više nego sposobni glumci. Willem Defoe je standardno briljantan u svojoj ulozi, Robin Wright demonstrira hladnoću i tajnovitost. Rachel McAdams naivnost njenog lika stoji (ona nije glumica širokog uspona). Nažalost, savršeno sposobni nemački glumci Daniel Bruhl i Nina Hoss nisu upotrebljeni ni izbliza dovoljno, koliko iziskuje njihov talenat. Hossova ima još par scena sa Hoffmanom u kojima može da se pokaže pored jedne glumačke veličine, dok Bruhl nema ni to. Ruski glumac Grigoriy Dobrygin je relativno nova pojava u evropskom i svetskom filmu i o njemu ćemo tek čitati i slušati. U svojoj prvoj globalnoj i kompleksnoj ulozi, pokazao je zavidnu količinu talenta.
 
Kao što sam na početku rekao, ovo je Hoffmanov testamentarni film i teško je zaobići tu činjenicu. Teško je bilo to zaobići i u God's Pocket, u kojem je Hoffman bio generalno bolji od ostatka filma, ali ovde je njegova superiornost upadljiva. Njegov lik je zaokružen, zanimljiv, kompleksan i realistično osmišljen. Hoffman ga igra sa svojom tipičnom preciznošću i okom za detalje, uvek razlučujući bitno od nebitnog. Hoffman je bio jedan od retkih glumaca sposobnih da bude svaki put drugačiji, a opet prepoznatljiv, jedan od onih glumaca čiji je integritet bio uočljiv momenta kada bi se pojavili u filmu. Ako ćemo ga pamtiti po ovoj ulozi, to će biti jednako kao da ga pamtimo po bilo kojoj drugoj, jer nema loših uloga.
Ovde su se nekako stvari posložile. Hoffman, i sam umoran od svog života i načet depresijom, igra lika koji u životu svašta prošao, i zna mnogo oblika ljudske gadosti, u svetu koji i sam umire, po knjizi autora čija je karijera (a i inspiracija) na zalasku. Šteta što A Most Wanted Man nije bolji film, šteta što pati od ponekih banalnih stvari kao što su odsustvo akcenta i predvidljivost. Da je samo za nijansu dinamičniji, mogao bi biti odličan. Za utehu je što je Phillip Seymour Hoffman dobar kao uvek.