20.6.17

Wonder Woman

kritika originalno objavljena na DOP-u
Za svojih preko 70 godina postojanja u stripovskom svetu Wonder Woman je preživela svašta: nekoliko estetskih intervencija, promena pozadinskih priča, delova svog identiteta i temeljnih “reboota” univerzuma, da ne govorimo o borbi sa nacistima, super-zlikovcima, svemirskim i inim ološem da bi ostala ikona feminizma i ženskog principa kao jedne od odlika slobodnog sveta. Za to vreme imala je svoju televizijsku seriju 70-ih godina prošlog stoleća, nekoliko studentskih filmova i pojavljivala se kao epizodni lik u manje ili više opskurnom filmskom i televizijskom materijalu koji je nastao iz sveta stripa, ali do sada nije imala svoj hollywoodski film.


Ako ćemo pravo, film Wonder Woman nije mogao doći u boljem trenutku za studio Warner koji drži prava na prošireni svet DC Comicsa. Ovaj je studio sa jednim od potpisnih DC likova, Batmanom (prema autorskoj viziji Christophera Nolana), na vreme uskočio na vlak “dark & gritty” super-herojskih kino-hitova sa prenesenim značenjem koji nisu više bili samo laka zabava za tamanjenje kokica, ali nije uspeo da isprati Marvelov tempo sa franšiznim filmovima i TV serijama koje pokrivaju ceo stripovski univerzum. Novi Superman (Man of Steel) je podbacio, uvođenje novog Batmana u Batman v Superman: Dawn of Justice je rezultiralo predugim, dosadnjikavim i šupljim filmom koji je živnuo tek pred sam kraj sa premijernim pojavljivanjem Wonder Woman, a Suicide Squad koji prati bandu zlikovaca na posebnoj misiji je, iako je u pitanju vrlo dobra ideja, bio zbrljan film. Na Wonder Woman je stajao teret cele franšize i finansijski ogromnog poslovnog poduhvata i za sada je opasnost za DC i Warner otklonjena.
Iako, da se ne lažemo, Wonder Woman ne pomera granice i ne iskače iz okvira super-herojskog “blockbustera”, u pitanju je više nego solidan film “origins story” sorte: zanatski dorađen, nabijen akcijom, napet i pregledan dovoljno da nam drži pažnju u formatu skoro dva i po sata. Čak se i portivrečnosti i zjapeće logičke rupe u scenariju mogu otpisati kao nešto što dolazi direktno iz stripovskih korena i zapravo ne ometa puno kino-doživljaj presudno određen elaboriranim akcionim scenama, dojmljivim efektima, dostojnim negativcima i zabavnim pozitivcima.

Okvir filma je zapravo prepiska naslovne junakinje svetovnog imena Diana koju igra Gal Gadot sa milijarderom Bruceom Wayneom (kojeg ne vidimo u kadru) oko stare fotografije na kojoj je kostimirana super-heroina u šarenom društvu diverzanata iz Prvog svetskog rata. To nas vodi u priču o njenom mitološkom poreklu, zaštićenom životu na rajskom otoku sa ostalim Amazonkama, dolasku prvog muškarca, američkog pilota i špijuna Stevea Trevora (Chris Pine) u njihov svet i njenoj prvoj avanturi odlaska u naš svet koji ona naziva muškim. Vreme je ratno, nemački general Ludendorff (Danny Huston) čeka oružje za konačnu pobedu koje će mu isporučiti Dr Maru, iliti Dr Poison (Elena Anaya), Diana iza toga vidi uticaj svog mitskog neprijatelja Aresa, te zajedno sa Steveom mora prvo prevladati birokratske prepreke u Londonu i sa grupom očajnika i plaćenika se zaputiti u Belgiju gde se skriva Ludendorffovo tajno postrojenje.
Red akcije, red razgovora ozbiljnih i komičnih (društvo koje čine arapski nesuđeni glumac i majstor prerušavanja, škotski snajperista sa PTSP-om i proterani Indijanac – krijumčar na ničijoj zemlji je izuzetno koloritno), red ljubavi koja se razvija između Diane i Stevea, i eto nas već kod finalne borbe koja je možda “dignuta” iz drugog filma, ali svejedno nije nimalo dosadna. Sve to vreme naš pogled je fiksiran na izraelsku manekenku i, hm, glumicu Gal Gadot koja je dovoljno gipka i atletična da bi bila akciona heroina, što se vidi još u ranim scenama na otoku sa drugim Amazonkama, između ostalih i majkom-kraljicom Hippolytom (Connie Nielsen) i tetom-ratnicom Antiope (Robin Wright), a kulminira negde na sredini filma u sekvenci koja počinje jurišem pod paljbom da bi se završila rušenjem crkvenog zvonika u kojem je mitraljesko gnezdo. Međutim, njen prilično loš engleski i katastrofalan “line delivery” koji može da iznervira na početku kasnije dobija jedan sasvim nov smisao: kao pala s Marsa u moderni svet koji naziva muškim, Diana se oseća izgubljeno, a Gal Gadot svesno ili slučajno to dovodi do granica komičnog socijalnog autizma i u tom smislu su scene u Londonu sa Steveom, njegovom sekretaricom Ettom (Lucy Davies) i direktno nadređenim Sir Patrickom (David Thewlis) pravo blago u pogledu humora.

Ostaje pitanje feminizma kao suštinsko za stripovski lik i film koji se zove Wonder Woman. Film u režiji Patty Jenkins koja iza sebe ima nagrađivanu biografsku dramu Monster nije nikakav manifest ni gromoglasna izjava, ali je linija diskretno povučena kroz ceo film. Ideja da se vreme radnje prebaci iz Drugog svetskog rata (kako je u stripovima) na Prvi značajna je zbog sufražetskog pokreta koji je tada bio aktivan, pa je i reakcija parlamentaraca, sve samih muškaraca, kada Diana zaluta u salu usred sednice, tragikomični podsednik na vremena prošla. Wonder Woman ostaje feministica starog kova, ona koja rešava stvar kad muškarci zataje i ne gnjavi mnogo jer bi više od toga verovatno bilo odveć rizično za publiku. Film isto tako – spasava franšizu nakon serije promašaja i brljotina, ali o nekoj vrsnoj umetnosti tu nema ni govora.