29.6.17

The Great Gilly Hopkins



2015.
režija: Stephen Herek
scenario: David Paterson (prema romanu Katherine Paterson)
uloge: Sophie Nelisse, Kathy Bates, Glenn Close, Octavia Spencer, Julia Stiles, Bill Cobbs, Billy Magnusen, Zachary Hernandez, Clare Foley

Jedno od sranja preterane konzumacije filmova koja je k tome još i nekako privedena svrsi je i to da čovek nabavi neki film iz nekog već razloga, pa se film vuče po realnom i virtuelnom prostoru mesecima, a razlog nabavke istog ispari. Dakle, ako me pitate čime me je privukao teen-inspirativni uradak kao poručen za popodnevni termin na televiziji The Great Gilly Hopkins, iskreno nemam pojma.

Mogao bih da kažem da je to zbog Stephena Hereka koji je nedvojbeno majstor zanata kada su u pitanju komedije i “family friendly” filmovi. Ali ma koliko mi bili dragi neki njegovi naslovi, on nije snimio visokoprofilni film već 20-ak godina, a i ti raniji filmovi su do sada izvetreli u mom pamćenju. Uostalom, ima i drugih reditelja koje poštujem, pa ih ne pratim po opusu televizijskih filmova i tinejdžerskih filmova koji su dušu dali za televiziju. Dakle, nije on u pitanju, kao što nije ni meni potpuno nepoznati scenarista David Paterson, niti njegova prezimenjakinja (možda čak i u srodstvu) Katherine čiji sam literarni opus iz razumljivih razloga preskočio.

Onda su verovatno glumci u pitanju. Ne Sophie Nelisse u naslovnoj ulozi problematične klinke koja se potuca od jednih do drugih udomitelja fantazirajući kako će njena majka doći po nju. Nije ni Octavia Spencer koja, ma kako dobra bila, u poslednje vreme iskače iz paštete. Ovde inače igra ulogu učiteljice koja je dovoljno pametna da se pravi tupa i neosetljiva na klinkine provokacije i troll momente. Nije ni Julia Stiles koja ima jednu jedinu scenu.

Ostaju mi Kathy Bates i Glenn Close. Ni jednu ni drugu nisam već duže vremena uhvatio u nekom filmu. Kathy Bates uloga stare dobre hrišćanke koja opominje decu da ne psuju dok ih tovi pire-krompirom i zasipa nežnošću stoji kao salivena, a u par trenutaka se čini kao i da se više nego solidno zabavlja igrajući je, što je svakako napradak u njenoj posustaloj karijeri koja se često svodi na epizode u filmovima sa Melissom McCarthy.

Karijera Glenn Close je u sličnom mrtvilu kao i u slučaju Kathy Bates, takođe svedena na epizode, ali ipak u boljim ili makar glamuroznijim filmovima. Glumica koja je 80-ih bila redovno nominirana za Oscara, a sredinom 90-ih odigrala Cruelu de Vil u igranoj verziji 101 Dalmatians sada ne može naći svoju nišu u filmskom biznisu. I ovde je u pitanju epizodna uloga, Gilline bogate i prefinjene bake koja svoju unuku pronalazi nakon 10 godina (objašnjenje u filmu je tupavo, sa svojim sredstvima mogla je to i ranije napraviti) i dovodi je u svoj život, a Glenn Close to odrađuje sjajno, sa dozom ljudskosti i akcentom na staračku usamljenost.

Njih dve, uz dodatak Billa Cobbsa kao slepog suseda su sasvim dovoljan razlog da pružite šansu The Great Gilly Hopkins. Nisu u pitanju bravure, već demonstracija klase i znanja. Film bi inače bio iritantan komad konfekcije sa slabom dramaturgijom i teškim razvlačenjem od jednog melodramatičnog klišea do drugog. Ima i toga, svejedno, ali uz dve vrsne glumice, raspoložen ansambl epizodista i mladu nadu Sophie Nelisse ispred kamere, te vrlo profesionalnog Stephena Hereka iza, The Great Gilly Hopkins prolazi kao gledljiv i zaboravljiv film.