27.6.17

The Space Between Us

kritika objavljena na DOP-u:


Fakat nije loše pitanje kako bismo nekome “palom s Marsa” objasnili suštinu Zemlje i ljudi, kultivacije, civilizacije, čovečanstva... Čak to nije ništa naročito novo, bilo je pokušaja i ranije, filmskih i televizijskih, analitičnih ili toplih, pametnih ili tupavih, ozbiljnih ili zabavnih, manje ili više uspešnih. Na pamet mi pada legendarni sitcom iz 90-ih, 3rd Rock from the Sun kao primer komično-slatkaste serije o porodici vanzemaljskih istraživača koja zapravo više govori o ljudima kao vrsti i logici iza njihovog običajnog ponašanja.

U tom smislu interplanetarna teen-romansa The Space Between Us postavlja legitimnu, čak intrigantnu temu o težnjama momka (ne vanzemaljca) rođenog na Marsu (u naučno-istraživačkoj koloniji) koje ima prema Zemlji i zemaljskim iskustvima i zadovoljstvima, njegovoj misiji da se uživo upozna sa devojkom sa kojom ima chat seanse (očito na Marsu imaju internet) toliko da čak prolazi i otrcani “gimmick” nepoznatog oca kojeg momak traži. Problematično je, međutim, skoro sve drugo vezano za film, od oslanjanja na kliše za klišeom, neveštog poigravanja sa patetikom u kojem se uvek završava sa one strane tanke linije, idiotskog obrata pred kraj, drugog “gimmicka” vremena koje ističe, sve do namerno kretenskog pristupa naučnim činjenicama i zjapećih logičkih rupa koje se svako malo otvaraju.


Krenimo redom. Javno-privatno partnerstvo između NASA-e i privatne firme koju vodi Nathaniel (Gary Oldman sklon stravičnom preglumljivanju i afektiranju) urodilo je plodom u vidu prve ljudske istraživačke stanice na “crvenoj planeti” gde treba “samo dodati vode” da bi život bio održiv. Međutim, glavnoj astronautkinji (Janet Montgomery) se tek na putu konstatira trudnoća, ona rodi dečaka na Marsu i umre na porođaju jer izgleda da će ljudska vrsta pre postaviti koloniju na Marsu negoli imati stoprocentni uspeh glede preživljavanja majke na porođaju. Dečak koji odrasta u potpuno drugim gravitacijskim uslovima će ostati strogo čuvana tajna koja verovatno nikada neće napustiti bazu na Marsu jer put do Zemlje i život sa našom gravitacijom ne bi mogao dugo izdržati.

Međutim, dečarac nazvan Gardner kojeg igra štrkljasti Asa Butterfield izrasta u normalnog štrkljastog momka koji se zeza sa programiranjem robota i lupanjem marsovskih rovera dok istovremeno razvija interes za devojku nadimka Tulsa (Britt Robertson) i čezne za planetom Zemljom, domom svoje pokojne majke i nepoznatog oca toliko da mu u tome neće pomoći ni majčinska figura Carle Gugino koju su dopeljali tamo da bi se brinula za njega. Iz nekog već razloga njega će ipak prebaciti na Zemlju i tu zabava počinje: Gardner im beži, nesvestan svog ograničenog vremena među živima, pronalazi Tulsu i kreće u potragu za ocem dok ga jure policija i svemirski istraživači... Kliše za klišeom o tinejdžerskoj romansi (Tulsa je, naravno, snalažljiva sirotica sa opakim stavom), poneko kriminalno delo (krađa automobila i čak aviona) i jedan glupavi obrat vode nas sve do trijumfalnog završetka propraćenog preglasnom, patetičnom muzikom i slikama “plave planete” iz orbite...

The Space Between Us je u svojoj lošosti potvrđuje zlatno pravilo dramaturgije “less is more”, odnosno nemoj zapetljavati scenario ako ga ne možeš raspetljati tako da to ima smisla. Ako nekako i pustimo umiranje na porođaju, problem je u tome što se iz toga razvija cela šuplja priča. Recimo, kako to da neki sledeći naučnici nisu iza sebe ostavili potomstvo na Marsu ili kako to da posada istraživačke stanice može izdržati gravitaciju da joj se ne prilagodi čak i po više od deceniju, a Gardner ne može preživeti na Zemlji duže od tri dana. Medicinska terminologija pokupljena verovatno slučajnim izborom sa wikipedije je tek za posebnu priču i ne treba biti doktor da bi upalila lampice za preseravanje. Verovatno bi sve bolje izgledalo da su celu tu para-naučnu priču preskočili u scenariju i pustili Gardnera da se kao “pao s Marsa” snalazi na Zemlji bez posledica. Možda bismo lakše i progutali trik sa bekstvom u kamionu u demodiranoj odeći starijeg i nižeg čoveka, iskreni razgovor sa beskućnikom, pa čak i vidljivu razliku u godinama između našeg ljubavnog para.

A kad nije impozantno glupo, onda je dozlaboga ljigavo. Uostalom, ništa bolje i nismo mogli očekivati od kreativnog dvojca koji stoji iza filma. Reditelj Peter Chelsom je poznat po ljigavim polu-promašajima sa početka našeg milenijuma poput Serendipity i Shall We Dance, a imajući u vidu epsku glupost od njegovog poslednjeg filma Hector and the Search for Happiness, on i nije sposoban za bolje od bezukusne, klinačke ljigavštine. Scenarista Allan Loeb je tek lik za sebe, njegov scenario za nastavak Wall Street: Money Never Sleeps je primer besramnog iskorištavanja kultnosti originala, a poslednje nepočinstvo Collateral Beauty još uvek odzvanja u glavi onog ko je imao nesreću da ga pogleda.

U takvom odnosu snaga, pored gledatelja, najviše stradaju glumci suočeni sa besmisleni likovima koje igraju. Gary Oldman nikad nije bio lošiji i patetičniji sve pokušavajući da uspostavi neku emotivnu vezu sa publikom, Carla Gugino skoro da “mesečari” kao zabrinuta majčinska figura, a glavni ljubavni par nema dovoljno zajedničke hemije ni za površno, tinejdžersko drugarstvo, o nekoj ljubavi od koje pršte varnice da i ne govorimo. Zaista, ne postoji segment koji može spasiti The Space Between Us. Svaka čast za dobru nameru, ali...