12.6.17

Baywatch

kritika originalno objavljena na Monitor
2017.
režija: Seth Gordon
scenario: Damian Shannon, Mark Swift, Jay Scherick, David Ronn, Thomas Lennon, Robert Ben Garant (prema istoimenoj televizijskoj seriji)
uloge: Dwayne Johnson, Zac Efron, Priyanka Chopra, Alexandra Daddario, Kelly Rohrbach, Ilfenesh Hadera, Jon Bass, Yahya Abdul-Mateen II, Hannibal Buress, Rob Huebel, David Hasselhoff, Pamela Anderson

Ah, Baywatch... Kada se setim serije iz svojih pubertetskih dana, nekako mi dođe toplo oko srca. Da se ne lažemo, ova izuzetno popularna serija je bila poprilično smeće sa idiotskom premisom da su spasioci ikakav organ reda i zakona, uz to prepuno “family values” tirada najčešće iz usta svog glavnog producenta, nemačkog pevača i glumca u pokušaju Davida Hasselhoffa. Ali je zato serija ponudila adut koji nijedna druga nije: Playboyeve lepotice u kupaćim kostimima kako trče u slow-motionu po predivnoj peščanoj plaži. (Ako ćemo pravo, nisu se sve glumice iz serije razgolićivale u magazinu, niti sam naročito siguran koja je prvo bila gde, ali velikom broju njih Baywatch je bila odskočna daska za glumačku karijeru koja se najčešće završavala sa “sleeze” erotskim trilerima za kasne noćne termine na televiziji.) I neka uđe u zapisnik, za mene je serija počela sa pojavljivanjem Pamele Anderson i završila se sa njenim odlaskom, iako je bilo nekoliko sezona i pre posle nje. Nećemo se sad ni detaljno prisećati “spin-off” varijante zvane Baywatch Nights u dve sezone, jednoj pritupastoj detektivskoj i drugoj “bože me sačuvaj” klona The X Files u pokušaju.


Serija je, dakle, bila gledana i globalno popularna, ali ima neku generacijsku notu: nje će se sećati oni koji su je onda, 90-ih, gledali, ali je nove generacije nisu otkrile čak ni preko referenci na nju kod Borata. Postavlja se pitanje čemu film i, još važnije, čemu sada (ako ga nisu radili već onda) i sa kojom idejom. Pogotovo ako u vidu imamo skretanje iz trash melodrame sa elementima akcije u trash komediju na granici parodije takođe sa elementima akcije, ovog puta više snimane pomoću “green screena”.
Novi Mitch Buchannon je Dwayne Johnson (ono “The Rock” je s vremenom nestalo), više super-heroj nego čovek koji govori u morskim metaforama i o kojem se govori sa divljenjem. Johnson tu, kao i svugde drugde koristi svoju komičnu “jak i glup” personu i to uglavnom radi posao. Nova CJ je manekenka i povremena glumica Kelly Rohrbach i ona ima manje grudi i manju ulogu nego Pamela Anderson, služi da trči u slo-mo (što se u filmu koristi kao humorna referenca na seriju malo previše puta) i da jedan trapavi geek (Bass) bude zaljubljen u nju. Naravno, David Hasselhoff i Pamela Anderson će se pojaviti u cameo-ulogama koje nemaju smisla i ne vode nikuda.

Tu su i policajac Ellerbee (Abdul-Mateen), samo on nije dobroćudan i debeo, nego našeg super-spasioca podjebava da nema nikakve nadležnosti, večito zakerajući kapetan, iskusna i jezičava ženska u spasilačkom timu Stephanie Holden (Hadera), nova ženska Summer Quinn (Daddario) kao brineta komplementarna sa plavušom i napaljeni novajlija Matt Brody (Efron), vlasnik dve olimpijske medalje, ali zato teška budala kojoj je spasilački posao malo štos za publicitet, malo društveno-korisni rad umesto robije. On i Mitch će se nadgornjavati i sukobljavati kao karakteri (individualni haos nasuprot disciplini, redu i timskom radu), a štosevi će ići do hvatanja kite rukama iz ko zna kojeg već razloga. Usput, imamo i krimi-zaplet u kojem lepotica Victoria Leeds (Chopra) sa posvećenošću “Bond-zlikovca” pokušava da prisvoji zaliv samo za sebe, usput dilujući sintetičku drogu, podmićujući službenike i naručujući ubistva, a što će sve rešiti naši vrli spasioci.
Inflacija likova, elemenata zapleta i humornih ekscesa nije sama po sebi loša stvar kada iza toga stoji neka ideja ili makar veština da se sve to ukalupi u nešto konkretno i koherentno. Ovde to nije slučaj: zaplet je rudimentaran i u suštini glup, likovi nemaju ni natruhe karaktera (osim Mitcha koji je toliko tvrdoglav da to graniči sa sociopatijom i Brodyja koji je toliko sebičan da to graniči sa retardacijom), a humor deluje kao da je sastavljen od recikliranih situacija i replika koje nisu prošle u raznim “sitcomima”. Najgore od svega, ono što vidimo nije nimalo seksi. Film Baywatch deluje kao serija gegova i pogrešaka koja obično služi da popuni odjavnu špicu (ovde ima i toga!), reditelj Seth Gordon (Horrible Bosses) radi sa toliko glupim scenariom da je potpuno isključio mozak i kao da niže scene i kadrove slučajnim redosledom, ne mareći puno za kontinuitet priče.

Zapravo, što više razmišljam, to mi je motivacija za ovaj i ovakav film manje jasna. Tonalno je različit od izvornog materijala (to je za sada kako treba izvukao jedino 21 Jump Street i njegov još bolji nastavak), potpuno je promašio fan-bazu koju treba privući, a ni iskustva transfera trash TV serija na film nisu po pravilu pozitivna – najčešće završavaju kao teški promašaji. Ako je zarada u pitanju, onda se iskreno brinem za zdravlje mudrih glava u Paramountu koje odlučuju o tome u šta će se ulagati novac. A možda su svi skupa samo želeli da se malo provedu na plaži.