21.6.17

Antibirth

2016.
scenario i režija: Danny Perez
uloge: Natasha Lyonne, Chloë Sevigny, Meg Tilly, Mark Webber, Maxwell McCabe-Lokos, Emmanuel Kabongo, Neville Edwards

Antibirth je jedan od čudnijih spojeva raznih tema i filmskih uticaja u poslednje vreme. Tako ćemo tu naći odjeke nekoliko horor majstora, lokacije propale periferije Detroita, milje teške socijale i margine (što je u hororu retkost – valjda se publika bolje saživljava sa “vanilla” srednjom klasom), teorije zavere, estetiku trash televizije iz 80-ih, uticaj lakših i težih droga na zaplet, teorije zavere i šta sve ne. Pitanje svih pitanja je kako se sve to drži zajedno, a jednoznačan odgovor mi beži, pa neka za sada stoji primedba da nešto radi solidno (iako nema genijalnih momenata), a ponešto je prilično “off”, kao da je film radio početnik sa dosta talenta, ali sa nedovoljno veštine i iskustva da ispuni svoje ambicije.

Počnimo od radnje koja deluje kao pod-zaplet iz The X-Files prebačen u format B-filma i u milje marginalaca, alkosa, džankija, krimosa i poludelih vojnih veterana. Naša anti-junakinja Lou (Lyonne) živi u prikolici, radi povremeno, a ostatak vremena se zabavlja pijući, drogirajući se, vodeći isprazne razgovore sa najboljom prijateljicom Sadie (Sevigny), jedući junk food i viseći po žurkama sa sebi sličnim individuama. Međutim, kada se posle jedne žurke izgubljene u crnim rupama ovisničkog pamćenja kod Lou jave simptomi trudnoće koji sugeriraju ne-ljudsku ili možda čak ne-zemaljsku varijantu, ona kreće da se tripuje, uporno tvrdeći da bi se setila seksa da joj se dogodio...

Sadie nije puno od pomoći jer iza toga možda stoji njen dečko diler i svodnik (Webber) i njegovi mutni poslovi sa misterioznim tipom koji tvrdi da ima nešto s vojskom. Zato na scenu skoro slučajno stupa starija gospođa, Lorna (Tilly), koja ima neke čudne teorije koje opet nekako vode do vojske. U međuvremenu Lou se usled svog uznapredovalog i nimalo prijatnog stanja sve više pasivizira, a njen mozak potpomognut alkoholom i drogom od sećanja, tripova, fantazija i noćnih mora pravi ne baš primamljivu kašu.

Zvuči kao recept za spajanje Cronenbergovog “body horrora” sa Lynchovim na slobodu puštenim tripovima u stilizaciji negde između Watersa, B filma, “midnight flicka” i socijalne drame. Nije čak ni problem što se Danny Perez ni najmanje ne trudi da nam barem neki lik učini iole simpatičnim, naprotiv, taj neapologetski pristup ima svoj šarm, kao i nasumično opaljeni flashback momenti koji objašnjavaju sve važnije tačke zapleta, naizgled slučajna cirkulacija likova koji će postati važni i struktura filma koja oponaša loš narkomanski trip uz retardiranu televiziju.


Problem, međutim, nastaje u generalno neujednačenom ritmu i predugačkim scenama u kojima Lou blebeće i blebeće sa nekim ili sama sa sobom do te mere da se trudnoća kao nešto što bi trebalo biti “highlight” filma gura u zapećak. Pošto one zauzimaju lavovski deo minutaže, svaka oštrica u filmu biva otupljena: i ona socijalna, i ona vezana za nuspojave kod narkomanije i alkoholizma, pa i kada je reč o ženskom telu i trudnoći kao životnom stilu i šoku za organizam. Antibirth tako postaje tripozan film o svemu i svačemu koji usled svoje nedorečenosti i nedopečenosti ostaje tripozan film ni o čemu.