18.4.18

A Quiet Place

kritika originalno objavljena na DOP-u

Horor je vrlo zahvalan žanr. Publika ga voli jer se bavi večitim temama straha za vlastiti život sa kojima se može povezati gomila drugih tema. Trpi citate i sam je citatan, pa je moguće raditi inovacije na planu žanrovske mehanike. Lako ga je “preobući” i postaviti u različite vremenske okvire. Pogodan je za kombinaciju sa SF-om, trilerom, komedijom, dramom... A i najčešće je jeftin za produkciju, pa ga producenti vole jer zarade na hororima znaju biti desetostruke u odnosu na uloženo. U poslednje vreme najmanje jedan horor obeleži filmsku godinu: It Follows, The Witch, Get Out... Ove godine će to biti A Quiet Place, jedan izuzetno pažljivo urađen horor u svim segmentima kojem je uspeh na kino-blagajnama zagarantiran.

“Set up” nije ni najmanje nov, zapravo je reč o reciklaži 28 Days Later... i sličnih postapokaliptičnih filmova gde su (živi i zdravi) ljudi lovina monstrumima. Ovde imamo džinovske insektolike vanzemaljce koje privlači svaki zvuk jači od prirodnog šuma, a komparativna prednost ljudi je u tome da su ta bića slepa, pa im se mogu u tišini odšunjati i uteći. Čak je i uvodna sekvenca posete familije lokalnoj radnji uz karticu teksta koja samo daje vremenski okvir “89. dan” prilično tipična za sve Walking Dead i slične varijante, majka i dvoje dece uzimaju (tuđe) lekove na recept, alat i potrepštine dok ne dođe otac i kaže da će se uskoro smračiti i da je vreme da se ide doma. Na starim novinama piše “Zvuk je!” na naslovnici na kojoj imamo sliku bića koja teroriziraju Zemlju. Najmlađi sin će zgrabiti igračku koju će mu otac (John Krasinski) oduzeti zbog buke koju ona pravi, ali će mu je starija, gluvonema sestra (sjajna mlada glumica na znakovnom jeziku Millicent Simmonds koja je debitirala prošle godine u filmu Wonderstruck Todda Haynesa) dati, što će dečaka odvesti u pogibiju na putu kući kada je jednom uključi.
Već tu imamo dve stvari po kojima A Quiet Place odskače. Prva je jeziva mirnoća na kojoj Krasinski u funkciji reditelja (reč je inače o poznatom televizijskom glumcu-komičaru kojem je ovo treća režija nakon obećavajućeg prvenca Brief Interviews with Hideous Men po motivima proze Davida Fostera Wallacea i bezoblične indie drame The Hollars) insistira. Znamo da je to samo zatišje pred buru, ali svejedno “kupujemo” u potpunosti. Druga stvar su dvostruke implikacije hendikepa: sa jedne strane, devojčica ne može znati koliko buke radi, dok je sa druge celoj familiji otvoren kanal za komunikaciju kroz znakovni jezik koji svi znaju. Ta komunikacija je možda pojednostavljena, ali je makar tekuća. Dodajmo na to komparativnu prednost izbora Millicent Simmonds koja ne glumi hendikep koji se i ne može do kraja odglumiti, već sa njim živi.

Priča se nastavlja godinu dana kasnije. Majka (odlična Emily Blunt) je u visokoj trudnoći, a familija živi na farmi u tišini, komunicirajući sa susedima pomoću svetlosnih znakova. Otac ima dve opsesije: da preko radio-stanice stupi u kontakt sa preživelima na drugom kraju sveta i da konstruira funkcionalni slušni aparat za kćer. Nijedna od te dve stvari mu ne uspevaju, ali će se druga pokazati vrlo bitnom. Dok se majka sprema na porod, otac preživelog preplašenog sina (Noah Jupe iz Suburbicona) vodi na ribolov, a kćerka se, iznervirana odbijanjem i shrvana krivicom, iskrada iz kuće i odlazi na bratov grob. Majka slučajno proizvede buku, jedan od insektoida je locira, pa počinje akcija koja se bez daha i predaha odvija do kraja filma.

Film sa tako intrigantnom premisom da se sve mora odvijati u tišini se u izvedbi mora zasnivati na dizajnu zvuka, na veoma tihim, a opet distinktivnim šumovima bosih nogu po pesku, po kućnim podovima, povetarcem koji se pretvara u vetar, grančicama koje pucketaju, hukom reke i vodopada i to ovde umnogome funkcionira apsolutno savršeno jer je celi taj tihi svet pažljivo osmišljen. To se prenosi i na vizuelni nivo: peščane staze za hodanje itekako imaju smisla, lokacije ruralnih predela savezne države New York su impozantne, a enterijeri detaljno rekreiraju kulturu “preppera”, onih što se pripremaju na smak sveta. Takođe, smanjene mogućnosti za razgovor teraju Krasinskog da pokaže ono što bi inače mogao kazati kroz usta svojih likova (novinske naslovnice, beleške, otvorene knjige), a ona novinarska da slika govori više nego 1000 reči tu nije bez vraga. Trudnoća i porod su tu zanimljivi dodaci, posebno zbog činjenice da novorođenčad niti shvataju niti poštuju koncept tišine, što će se pokazati važnim na jednoj tački zapleta. U prednost filma se takođe može ubrojiti i vrlo uverljiva familijarna dinamika između likova, a činjenica da su John Krasinski i Emily Blunt u braku i van ekrana tome samo govori u prilog.
Doduše, film će nas malo izneveriti time što nam neće prikazati porod već ranjene žene koji ona mora izvesti u tišini, što je izazov koji Krasinski i njegovi ko-scenaristi, horor-štanceri Bryan Woods i Scott Beck nisu bili spremni prihvatiti. Takođe, obilata upotreba originalne muzike koja treba zakrpiti “rupe” u zvučnom zapisu nastale zbog premise apsolutne tišine pokazala se preteranom i pogrešnom, naročito kada nam gudači najavljuju “jump scare” momente, ali takva pompa u soundtracku je tipična za Michaela Baya koji je na ovom filmu jedan od producenata. To su sve legitimne zamerke koje će naći neko kome je posao da ih traži, ali je, sve u svemu, A Quiet Place kao žanrovski film u smislu inovativnosti i obrade, izuzetno dobar.

Toliko dobar da će gotovo svima promaći koliko je ovaj film zapravo zao, odnosno kakvu zaumnu desničarsko-konzervativnu agendu propagira. Opet ništa čudno za Baya, ali nije on tu jedini krivac. A tu imamo očite stvari kao što su survivalizam, “family values” u smislu tvrdog patrijarhata – pater familias kojeg svi slede i žena-majka koja sa trbuhom do zuba obavlja kućanske poslove, te, na koncu, na nos nabijeni “pro life” stav (jer ko bi normalan radio na produženju vrste u okolnostima apokalipse). Kad zagrebemo ispod površine (pazi spoiler!), onda nije nimalo slučajno da su naši filmski monstrumi na pola “xenomorphi” iz Aliena, a na pola džinovske bogomoljke, da, one bube kod kojih ženke proždiru mužjake. Onda nije čudno da su u horor-filmu sa tako niskim “kill countom” sve tri “on screen” žrtve muškarci: dečak za čiju je smrt su-odgovorna njegova sestra, odrastao muškarac koji se žrtvuje ne bi li zaštitio familiju i starac koji se ubija shrvan tugom što je njegova žena poginula (van ekrana) verovatno usled nepažnje ili se ubila iz slabosti. Na koncu, i kraj koji je omaž Alienovom nastavku Aliens u kojem se bori žena protiv žene, majka protiv majke (ma koliko poslednji kadar filma bio efektan i napaljiv) nudi lažno osnaživanje žena kroz patrijarhat: sledeći ono što ju je muž / otac naučio.