30.4.18

Film Stars Don’t Die in Liverpool

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.
režija: Paul McGuigan
scenario: Matt Greenhalgh (prema memoarskoj prozi Petera Turnera)
uloge: Annette Benning, Jamie Bell, Julie Walters, Kenneth Cranham, Stephen Graham, Vanessa Redgrave, Frances Barber

Jedna od iritantnijih zabluda je da filmske zvezde žive večno. Prvo i doslovno, svako je smrtan. Drugo, ni njihova slava nije večna, pre ili kasnije će utonuti u zaborav kao i u određenoj meri njihovi filmovi, a tragedija se može iščitati u tome što ih to neretko zadesi i pre smrti. Koliko često, recimo, u razgovoru kao tema iskrsne Gloria Grahame, zvezda crno-belih filmova iz 40-ih i 50-ih, fatalna zavodnica sa glasom devojčice iz starih noira i vlasnica jednog Oscara, za sporednu ulogu u The Bad and the Beautiful (1952)? Film Stars Don’t Die in Liverpool je film o njenim poslednjim danima daleko od hollywoodske slave i glamura.

Mada, kada je na početku filma vidimo ispred ogledala u garderobi provincijskog teatra kako se sprema da izađe na scenu u lokalnoj produkciji Staklene menažerije, čini nam se ne samo da ona održava svoj zvezdani status, već i da je izuzetno posvećena glumica. Karmin, veštačke trepavice, dikcijske vežbe, perika i par dimova cigarete kao uvežbani ritual. Nju igra Annette Benning, jedna od najboljih i nedovoljno cenjenih glumica svoje generacije. A onda – kolaps, nesvestica, bolnica i poziv dosta mlađem “dragom prijatelju”, glumcu Peteru Turneru (Jamie Bell) koji u datom trenutku ima ulogu u kabaretskoj predstavi. Ona će lagati da je samo muče gasovi, a on će je odvesti kod sebe i svojih (majka, otac i stariji brat jer, hej, Liverpool 1981. godine) doma kako bi se oporavila. U pitanju je, međutim, konačni stadium raka...
Uporedo sa Glorijinom bolešću, Peterovim nošenjem s tim i njegovim okapanjima sa familijom, najmanje majkom (Walters), nešto više ocem (Cranham), a najviše bratom (Graham), u seriji fino utkanih “flashbacka” pratimo hroniku njihove neobične veze koja je započela dve godine ranije. Peter je tada kao glumac u pokušaju trošio svoje londonske dane preko dana radeći u prodavnici nameštaja, a u sobi do njegove u ne baš luksuznom pansionu živela je Gloria, radeći na nekoj već predstavi u nekom već teatru. Bila su to druga vremena, pa je sasvim logično da je ni gazdarica ni Peter nisu odmah prepoznali, a da je, nešto kasnije, šanker u baru u koji zalaze glumci stao samo na pitanju “je li to ona ženska iz crno-belih filmova?” Kako god, ona je od početka znala šta je htela, a on nije odoleo njenoj magnetičnoj privlačnosti i samouverenosti.

Razgovara se od Saturday Night Fever dovoljno da to preraste u meta-filmsku scenu u kojoj Jamie Bell kao odrasli Billy Elliot može da pokaže svoju veštinu plesa, gleda se Alien, vozi se metroom, on sam odlazi da bi je video na platnu. Razlika u godinama je očita, ona se bliži 60-oj, on nema još ni 30, ali se o njenoj starosti ne govori, čak ni u kontekstu njene želje da igra Juliju u Kraljevskom Shakespeareovom Teatru koja nije realna. Čak iako više nije u zenitu popularnosti, Gloria je održala nešto od te taštine. Peter kasnije odlazi kod nje u Los Angeles gde ona živi u prikolici na plaži, pa u New York u njen stan gde im se veza (konačno?) raspada zbog svađe i nerazumevanja.
Naravno da se filmu može zameriti sentimentalnost, možda čak i eksploatacija smrti slavne osobe, te potpuno krivi ugao pripovedanja usled slepog držanja literarnog predloška koji je preživeli deo para, onaj manje slavan, skoro anoniman, napisao o vezi sa slavnom pokojnicom, pa da, osim raštrkanih informacija, o životu Glorije Grahame ne saznajemo ništa, iako je njen život bio jednako buran i neobičan kao i umiranje. Moje mišljenje je da tih informacija ima sasvim dovoljno, recimo o njenim prošlim brakovima koji su uključivali i slavnog reditelja Nicholasa Raya, ali i njegovog sina Tonyja sa kojim je Gloria otpočela vezu kad je ovaj bio žestoko maloletan iz čega se da iščitati njena sklonost ka mlađim muškarcima generalno. Međutim, sve što saznajemo je apsolutno “in character”, u ovom slučaju iz usta njene sestre Joy (Barber) i majke Jeanne (uvek sjajna Vanessa Redgrave), bez potrebe za naratorem ili nekim sličnim dramaturškim pomagalom.

Uostalom, ovo ipak nije klasičan “biopic”, iako je scenarista Matt Greenhalgh majstor upravo tog žanra, već lament nad starošću i prolaznošću, posebno iz perspektive nekog kome je posao da nikada ne ostari. Ta opskurnost u koju je pala Gloria Grahame, što zbog protoka vremena i novih trendova u svetu filma u kojima nije bilo mesta za ćudljivu zvezdu, što bežeći od skandala koji su je pratili, omogućava Annette Benning da odigra njen lik od nule, bez trunke imitacije i obaveznih manirizama i tako ostvari jednu od najboljih uloga godine (nepravedno zaobiđenu u sezoni nagrada) i jednu od svojih najboljih uloga u karijeri, a imala ih je onoliko. Jamie Bell je prati koliko može i uglavnom drži korak za njom, ali Annette Benning je naprosto sjajna.
Sjajna je i rekreacija vremenskog perioda i raspoloženja, od scena iz Peterovog doma gde se većina komunikacije odvija u kuhinji u maniri britanskih “kitchen sink” drama, preko “technicolor” zalazaka sunca u Kaliforniji do jesenjeg New Yorka. Ništa manje sjajna nije ni montaža tako da se tmurna sadašnjost pretapa u nežna sećanja i nazad, kao i da se na neke scene vraćamo iz različitih uglova posmatranja.

Zapravo, ništa u dosadašnjoj karijeri reditelja Paula McGuigana nije ukazivalo na to da on u sebi ima jedan ovakav film. On se oprobao u adaptaciji Irvinea Welsha (The Acid House), i sa trilerima različitog štiha (Gangste No. 1, The Reckoning, Lucky Number Slevin), te sa remake-om francuske misterije L’appartement (Wicker Park) uglavnom sa promenjivim uspehom, da bi ušao u vode žanrovskog trasha sa Push i Victor Frankenstein, sve vreme uporedo radeći na televizijskim serijama među kojima istupa Sherlock. Film Stars Don’t Die in Liverpool je drama u najboljem smislu te reči, tragedija koja udara žestoko, ali u sebi ima i dovoljno lepote da ne bude odbojna za gledanje.