25.4.18

Death Wish

kritika originalno objavljena na DOP-u

Kao što danas imamo “neesonijade”, akcione filmove sa Liamom Neesonom, tako smo nekada imali “bronsonijade”, to slično samo sa Charlesom Bronsonom. Nekih drastičnih razlika između tih filmova nema, osim što je Neeson bolji glumac nego što je to Bronson bio, pa njegovi likovi mogu više varirati i generalno su dublje karakterizirani. Bronson je, verovatno zbog svoje face izmučenog težaka, po pravilu igrao sirovine – kauboje, vojničine, pandure, detektive i osvetnike uz vrlo retka odstupanja kao što je to bio početak kultnog osvetničkog akcionog trilera Death Wish u kojem njegov Paul Kersey počinje kao uglađeni newyorški arhitekta, te bivši ratni veteran koji je služio u Koreji uprkos prigovoru savesti. I dobro, to smo nekako “kupili”. Death Wish je postao štancerski serijal koji je dobacio do brojke 5, a sada je dobio i “remake”, i to u režiji kultnog Elija Rotha.

Jedan od problema ove nove remake varijante je i to što u njemu ne igra Liam Neeson kao najlogičniji izbor za Paula Kerseya, već u toj ulozi gledamo Brucea Willisa. Njemu takođe svaka čast, on ima glumački raspon koji se ne može tek tako otpisati, ali je taj raspon pomeren u drugu stranu. Willis je sjajan komičar grubijanskog šmeka i spasitelj sveta, a najuspešniji je u svom tipu nevoljkog duhovitog i ciničnog akcijaša na rubu depresije koji se kroz film pita “zašto baš ja i zašto baš danas”. Ukratko, ne “kupujemo” ga na početku kao Paula Kerseya, koji je ovde hirurg na urgentnom centru u Chicagu, a ne arhitekta u New Yorku, s tim da ta kozmetička promena ne znači praktično ništa jer nenasilje, pripadnost višoj srednjoj klasi i blaga narav dotičnog lika ostaju. Kasnije će se, naravno, transformirati u “willisovskog” akcijaša-osvetnika-depresivca, pa je sama njegova pojava na početku “spoiler”, koliko to može biti u tako tipskom filmu u kojem nekada miran lik kreće na put osvete kad mu krimosi ubiju ženu (ovde je igra vrlo simpatična Elisabeth Shue) i u komu pošalju kćer (ništa manje simpatična Camila Morrone).
Tu imamo dva moguća scenarija u čemu leži kvar. Po prvoj varijanti, prvo smo imali scenario (potpisuje ga iskusni Joe Carnahan), pa glumca koji je pogrešno izabran. Po drugoj, prvo smo imali glumca, pa scenario koji nije dovoljno razvijen prema njemu. Kako god, novi Death Wish deluje kao još jedan štancerski “remake”, ni po čemu poseban i ne naročito dobar.

Ne može se čak reći ni da je Eli Roth, jedan od “kumova” “torture porn” pod-žanra, ovde ostavio neki naročiti lični pečat. Da, nasilje je, kad do njega dođe, stripovski preterano, izbušeno mecima velikog kalibra i “medium rare” krvavo, a glave se na par mesta atraktivno razbijaju, ali to nije “gore” koji smo od njega očekivali. Dok je razvoj našeg protagoniste apsolutno nedostatan, pa se u prvoj trećini film pomalo i vuče po pitanju tempa, ostatak je, čisto režijski gledano, korektan, ali ne preko toga. U krupnije zamerke po pitanju “castinga” ili, pak, rada sa glumcem spada i ono preglumljivanje Vincenta D’Onofrija u ulozi protagonistinog brata Franka, dok svetlu tačku predstavlja Dean Norris u ulozi “hardboiled”, pomalo komično nadrkanog policijskog detektiva.

Humorni momenti kojih ima u filmu ponekad pogode metu, ali dosta često i promaše. Veoma simpatična i uslužna prodavačica oružja Bethany (Kirby Bliss Blanton) svakako spada u bolje momente filma, dok Kerseyeva inicijalna nespretnost sa oružjem prilično nespretno izvedena. Nešto od toga ima funkciju socijalnog ili (meta-)filmskog komentara usmerenog na trilere osvete, kao u onoj sceni u garaži sa “trailera”, ali je to u fokusu tek povremeno i ne naročito konzistentno.
Prevladava utisak da je novi Death Wish jedan popriličan lažnjak. Počev od onih “2nd unit” helikopterskih panorama Chicaga koje skrivaju da je film uglavnom sniman u Montrealu, preko logičke rupe da se žrtve pucnjave na južnoj strani grada prevoze u bolnicu na severnoj, pa do posve lažne statistike o porastu broja ubistava u urbanim sredinama na kojoj se svet filma zasniva. Čini se da novi Death Wish egzistira ne u našem svetu, već u fantazijama ultra-konzervativnih medija (a čućemo i njih, kao i one relativno liberalne u relativno brzim montažnim sekvencama radijskih voditelja koji raspravljaju o osvetniku u kapuljači, što je jedna od retkih smislenih intervencija u smislu odstupanja od originala) u kojem gradom vladaju bande i narko-dileri i gde su građani koji uzimaju pravdu u svoje ruke dobrodošla pojava makar kao dopuna nedostatno agilnoj i birokratskim procedurama sputanoj policiji. Desna agenda stoji i u slučaju originala, očito, samo sa razlikom da je tadašnja statistika išla njoj u prilog: beše to doba urbanog propadanja pre džentrifikacije, a lokalni zakoni o oružju su u gradovima tada bili znatno liberalniji nego što su to danas.

U redu, verovatno ovde ne mogu sporiti argument da je ovo samo jedan blesavi film koji se koristi dostupnom ikonografijom i logičnije izabranim svetonazorom kako bi ispričao svoju priču, ali ga to u današnje vreme ne čini samo promašenim i nepotrebnim, već i potencijalno opasnim, a potpuno nesvesnim svojih implikacija.