Downsizing

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Alexander Payne

scenario: Alexander Payne, Jim Taylor

uloge: Matt Damon, Christoph Waltz, Hong Chau, Kristen Wiig, Rolf Lassgard, Udo Kier, Jason Sudeikis, Neil Patrick Harris, Laura Dern

Uz ime Alexandra Paynea se vezuju realistični portreti važnih društvenih tema u izbalansiranom tonu između komedije i drame u kojima dominira čisto ljudska perspektiva. Filmovi kao što su Citizen Ruth, Election, About Schmidt, Sideways i Nebraska. S tim u vezi, njegov najnoviji film naslova Downsizing je budio očekivanja u pravcu “dramedije” indie stila o, recimo, otpuštanju, bilo iz perspektive dobrog šefa koji to teška srca radi, bilo iz perspektive sredovečnog radnika koji mora nanovo ustrojiti svoj život i snaći se u novonastaloj situaciji. Jasno nam je, međutim, da tako nešto nećemo dobiti još sa prvom sekvencom u kojoj nam se podastire scenario po kojem su norveški naučnici alternativne sadašnjosti ili (vrlo) bliske budućnosti otkrili rešenje za problem prenapučenosti Zemlje i “karbonskog traga” koji ljudska vrsta u post-industrijskom konzumerističkom svetu ostavlja za sobom – smanjivanje ljudskih jedinki na visinu od, u proseku, 13 cm.

Ima to neku svoju logiku: čovek te veličine neće imati potrebe za životnim prostorom većim od jedne sobe po današnjim merilima niti za količinom hrane koju današnji čovek proždire, pa će samim tim konzumirati manje energije (iz kakvih god izvora) i proizvoditi manje otpada. Po zakonu brojki bi imovina koju ima u “svetu velikih” značila višestruko više u svetu smanjenih, pa je logično za očekivati da dobar deo onih koji se za takvo šta odluče ostatak života provedu u dokolici samo na osnovu ušteđevine i prodate imovine iz prošlog života. Logičku rupu da bi smanjeni ljudi bili na većem udaru elemenata i grabljivica (zamislite da, recimo, vidite štakora koji vam izgleda veliki kao slon) su Payne i njegov ko-scenarista Jim Taylor nekako zakrpili, ali se sa jednom drugom, da određena roba, na primer tehnika, smanjenih dimenzija može koštati i više nego ona normalne veličine, nisu niti pozabavili.

Naš junak je “payneovski” obični čovek iz Omahe u državi Nebraska (odakle je i sam Payne) koji se u životu nije baš najbolje snašao. On se zove Paul Safranek i igra ga Matt Damon. Želeo je da postane hirurg, ali ga je u tome sprečila majčina bolest, pa je postao radni terapeut. On bi svojim životom još bio zadovoljan da njegova žena Audrie (indie glumica Kristen Wiig) nema nerealne snove o luksuzu i boljem životu. Zato mu se smanjivanje i čini kao solidna opcija ne samo zbog reklame koja mu se servira, a koja izgleda kao karikatura reklame za kuće u predgrađu 50-ih godina prošlog veka (u kojoj igraju Neil Patrick Harris i Laura Dern, urnebesno), već i zato što je njegov drugar (Sudeikis) na taj način rešio sve probleme.

Pičvajz, međutim, nastaje kada se Audrie predomisli usred procesa, a Paul osvane sam u smanjenom svetu i sa (jako) smanjenim sredstvima, pa umesto kuće dobije jedino garsonjeru i umesto dokoličarenja mora da radi da bi preživeo. Što će reći, kakav je gubitnik bio u stvarnom svetu, takav je i u koloniji smanjenih ljudi. So na ranu mu sipa i prvi sused, srpski muljator Dušan Mirković (igra ga Christoph Waltz sa generičkim ruskim akcentom) koji živi raskošno, ali će mu Dušanova čistačica, u pređašnjem životu vijetnamska disidentkinja Ngoc Lan Tran (Hong Chau čiji akcenat treba biti komičan, ali izaziva nelagodu po osnovama rasizma) pokazati da on u životu nije tako loše prošao, naterati ga da pomaže drugima i da promeni svoje nazore…

Ovakav materijal kao da traži reditelje drugačijeg profila i ostaje nam da zamišljamo šta bi od toga napravili Spike Jonze, Michel Gondry ili Charlie Kaufman koji se ne samo snalaze, već i uživaju u stvaranju uvrnutih, alternativnih svetova. Na tom polju Payneu nekako i ide, prema je ironično da film naslova Downsizing bude njegov najraskošniji projekat, interesantno dizajniran i pun zgodnih, dojmljivih efekata koji skupljaju humorne poene na razlikama između “velikog” i “malog” sveta.

Payne takođe uspeva da provuče i nešto svoje filozofije pristojnosti i humora na temu provincijalne malograđanštine na početku filma (recimo ona pasaža sa pijancem u kafani koji zaziva diskriminaciju smanjenih je sasvim na tragu provincijalnog populizma koji je zavladao Amerikom i istokom Evrope), što Payne čini iz insajderske pozicije, pa to nije ni vulgarno, ni kultur-rasistički. Nešto poena će Payne ubrati inteligentnom opservacijom da lako rešenje nije uvek pravo i da nikad nije kompletno – kriza srednjih godina pogađa i velike i male ljude sličnom žestinom, kao i da stvari koje čine da svet funkcionira nisu uvek naročito vidljive i još manje su moralne. Kao i u našem svetu, i u smanjenom će profitirati muljatori, dok će prljave poslove obavljati sirotinja i ilegalni migranti nastanjeni dovoljno daleko da ne bi narušavali sliku idile.

Problem je, međutim, to što je film pun potrošenih klišea u smislu mehanike, a istovremeno meandrira kada je reč o temama, dok su mu likovi plošni, karikaturalni ili odveć dosadni da bi držali pažnju i da bi satira uspela. Kapetan kojeg igra Udo Kier, recimo, ne može na duže staze podići tempo filma, a ne može, realno, ni Christoph Waltz. Lik vijetnamske disidentkinje je suviše karikaturalan da bi ga prihvatili, pa makar i kao Paulovu novu simpatiju, a sam Paul je jednostavno bezličan i baš nas briga za njega. Dodajmo tu i tupavu, neuverljivu romansu i razvučeno trajanje koje često otpada na prazan hod i eto razloga za zaobilaženje ovog filma u širokom luku.

Tematska nekonzistentnost je tek priča za sebe. Payne je ranije znao da žonglira sa više tema i pitanja i da ih uklopi u svoj “low-key” filmski svet, Nebraska je sjajan primer za to. Možda je problem sa Downsizingom to što nije “low-key”, pa samim tim ne leži njegovom autoru koji je tek ponekad na tragu nečega. Možda ponajviše sa opaskom da je šteta koju smo već napravili tolika da prostim smanjivanjem neće biti rešena.