14.5.18

A Violent Life / Une vie violente

kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
režija: Thierry de Peretti
scenario: Guillaume Bréaud, Thierry de Peretti
uloge: Jean Michelangeli, Henri-Noël Tabary, Cedric Appietto, Marie-Piere Nouveau, Delia Sepulcre-Nativi, Dominique Colombiani, Anais Lechiara

Korzikanski nacionalisti (FLNC) digli su se na oružje 70-ih godina prošlog stoleća sa ciljem da se njihov otok otcepi od Francuske. Kako to obično biva sa pokretima te vrste, vrlo brzo su se podelili u frakcije, a u odlučivanje su se umešali i kriminalni klanovi iliti mafija. Ne treba zaboraviti da je korzikanska kultura zapravo sličnija italijanskoj nego francuskoj, pa se omerta (zavet ćutanja) i vendetta (krvna osveta) izuzetno poštuju. Devedesetih godina došlo je do pojačane politizacije pojedinih grupa koje su u svoju agendu uvele leve ideje, kao i otklon od korupcije i mafije, premda su novac za akcije svejedno nabavljale proverenim kriminalnim sredstvima – reketom, prostitucijom, trgovinom drogom i švercom oružja.

To ćemo sve saznati što na uvodnim karticama, što tokom filma A Violent Life Thierryja de Perettija. Autor je i sam Korzikanac, i ovo mu je drugi film nakon Apaches (2013) sa kojim je pre četiri godine pobedio u takmičarskom programu Crossing Europe festivala u Linzu gde je A Violent Life prikazan u panorami evropskog igranog filma. Reč je o jednom informativnom i intrigantnom delu skoro u potpunosti uronjenom u lokalni milje (glumci su takođe Korzikanci i govore francuski sa jakim lokalnim akcentom, a za dobru meru možemo povremeno čuti i čist korzikanski jezik), što u sećanje priziva čuvene mafijaške epove.
Radnja prati uspon i pad Stéphana (Michelangeli) kojeg vidimo u prvoj sceni filma u Parizu 2001. godine. On se javlja na telefonski poziv, glas sa druge strane mu saopštava da su ubili njegovog prijatelja i saborca Christopha (Tabary), pa Stéphane odlučuje da se vrati u rodnu Bastiu iako mu je ucenjena glava, a pritisak se vrši i na njegovu familiju. Kako je i zašto do toga došlo – saznaćemo u flashbacku koji zauzima skoro ceo film.

Stéphane je u početku štreber, knjiški tip, student političkih nauka kojem su bliske levičarske ideje. Njegovo društvo, međutim, nije istog buržoaskog porekla kao on, već su u pitanju po pravilu sitni krimosi. Oni će svog druga zamoliti da ponese torbu punu oružja sa sobom u Pariz i preda ju kome treba kad mu se zatraži, on će na to pristati, pa će (naravno) “pasti” i biti osuđen na nekoliko godina u zatvoru. Tamo će upoznati Françoisa (Colombiani), velikog vođu jednog od nacionalističko-revolucionarnih klanova i njih dvojica će udružiti snage. Bivši knjiški moljac će doći do novca, moći i uticaja, svejedno ne odustajući (prečesto) od svoje ideologije, a prekaljeni politički lisac će dobiti infuziju svežih, mladih boraca.

Akcije koje oni izvode su delom kriminalne, delom terorističke, retko zapravo revolucionarne iako su usmerene na strane biznise i biznise sa stranom (jeftinijom) radnom snagom. Naravno, pitanje je dana kada će se sa svojom anti-mafijaškom agendom zameriti ne samo kriminalnim organizacijama, već i njihovim političko-revolucionarnim mentorima. Jer ipak je reč o otoku i to dovoljno privlačnom, a dovoljno neotkrivenom da se (u to doba) očekuje turistički “boom”.
Sve je to divno i krasno, kompleksno i duboko u teoriji. Fotografija koja favorizira nešto šire kadrove, od srednjih planova prema totalima je evokativna i njome se bez problema oslikava duh mesta. Sve što vidimo deluje autentično osim povremenih ispada i “muljaža” da nam u oči ne bi upao detalj kojem tu (u smislu perioda) mesto nije, ali to se može pripisati ograničenim finansijama. Peretti ne samo da ima osećaj za lokalnu sredinu, već ima i žicu za spektakl, pa tako rana scena Christophovog smaknuća pred očima velikog broja lokalaca koji izvode poljske radove jedna od najboljih u poslednjih par godina u svojoj brutalnosti, nonšalantnosti i faktičnosti, pa u sećanje priziva Gomorru. Druga spektakularna scena ubistva je atentat na svadbi koja je prethodno detaljno razrađena, pa nije teško pogoditi da je de Peretti u mislima imao Coppolu i njegovog Kuma.

Međutim, to nisu jedini uticaji koji se tu vide, a problem je što ih ima previše, što su sveprisutni, pa de Peretti ne može uvek da pronađe “svoj glas”, a ima ga itekako. Tako zatvorska epizoda asocira na Audiarda i njegov film The Prophet, a prisutni su i odjeci Scorsesea i de Palme, ali nekako “iz druge ruke”. Vic je u tome da nam je uvodom de Peretti obećao dubinsku studiju lutanja korzikanskih nacionalno-revolucionarnih pokreta u formi političkog trilera, da bi najkasnije od polovine filma A Violent Life potpuno preuzeo ključne elemente zapleta i kompletnu mehaniku gangsterskih drama, i tako postao i ostao korektan ili tek malčice natprosečno detaljan i lokaliziran tipski film.

Nije da Thierry de Peretti nije pokušao da situaciju još jednom izvuče jednom scenom pred kraj u kojem gospođe majke imaju druženje u vrtu i bez ikakvog okolišanja govore svojoj prijateljici, Stéphanovoj majci, da “takva su pravila” i “šta sad”. Kao i onom ranom ubistvu, mirnoća sa kojom de Peretti prilazi materijalu je zaista impozantna i pokazuje da ovaj reditelj može više od korektnog ili blago natprosečnog. Šteta što se nije češće usudio.