9.5.18

Housewife

kritika originalno objavljena na DOP-u:
Zamislite turski horor-film. Bez primesa dokumentarnih snimaka jer im se politička scena odavno pretvorila u horor. Zamislite reakcije (ili vrlo “glasnu tišinu”) tamošnjih vlasti i odaziv publike koja je ipak pametnija od toga ili će se makar zadovoljiti da svojim frustracijama da oduška tako što će gledati kako panduri pate. To je bio Baskin, neočekivani hit Cana Evrenola, neočekivani hit u domovini i egzotična senzacija u internacionalnim horor-medijima. Film je, naravno, imao i svojih nedostataka, čak prilično ozbiljnih, ali se Evrenol pokazao kao neko na kojeg možemo računati u budućnosti. Ta budućnost je stigla u tursko-francuskoj koprodukciji i zove se Housewife.

I u svom prethodnom filmu je Evernol mešao različite uticaje iz globalne žanrovske baštine, pa smo tako osetili odjeke ikoničkih filmova iz Tarantino-Rodriguez kuhinje, pomešane sa krvavim i prljavim nasiljem nalik na Novi Francuski Ekstremizam uz mehaniku zapleta preuzetu sa fantazijskog ili naučno-fantastičnog pola žanra (vremenska petlja) i efektnog negativca koji je dobio etiketu “turskog Pinheada”. Ovde je, pak, ključ nešto drugačiji i može se podvesti pod etiketu “neo-giallo”. U pitanju je pravac italijanske žanrovske kinematografije koji u sebi sadrži u osnovi misteriozni, noirovski zaplet začinjen natprirodnim elementima, izuzetno snažnu atmosferu i specifičan stil glume van standarda psihološkog realizma. Ključna imena pod-žanra su Dario Argento i Mario Bava, ali Evernol je za polaznu tačku izabrao jednog od najekstremnijih autora, Lucia Fulcia, autora kojem je vrlo malo stalo do logike i koji umesto toga igra na kartu šoka.
 
Mada, početak filma je prilično klasičan. U usamljenoj, luksuznoj, a opet sablasnoj kući, dve se sestre igraju i prepiru u sobi dok majka komunicira sa nevidljivim entitetima zvanim “Posetioci” koji, zgodno, dolaze tek kad oca nema tu. Prva menstruacija starije kećri se ispostavlja kao smrtna presuda za nju, a mlađu Holly spasi činjenica da se otac vratio u pravo vreme i postao žrtvom majčinog besa dok je ona uspela pobeći.

Dvadeset godina kasnije, Holly (francuska glumica Clémentine Poidatz) još uvek ima ostatke PTSP-a (recimo ne upotrebljava WC školjku) i povremene košmare, ali vodi u suštini lagodan život u istoj, samo modernije uređenoj kući. Udata je za slikara i pisca okultne literature (Ali Aksöz) koji je obožava, njih dvoje nemaju nikakvih egzistencijalnih problema i vreme provode radeći i viđajući se s prijateljima. Upravo će zajednička večera sa jednim parom i njihov poziv da dođu i poslušaju najnovijeg self-help gurua / proroka apokalipse / sektaškog vođu koji dolazi u grad pokrenuti sled neverovatnih događaja. Iako muž nije oduševljen pozivom, Holly se raduje da će videti staru prijateljicu (Alicia Kapudag) koja je nestala nekoliko godina ranije da bi se pridružila kultu. Nevolja, međutim, nastaje kada vođa kulta Bruce O’Hara (igra ga dansko-japanski glumac David Sakurai) iz mase posetilaca izabere baš nju i prebaci je u svet između sna i jave gde nikakva logička pravila ne važe.
 
Upravo tu dolazimo do razloga zašto je Housewife retko dobar film takvog profila. Jer nelogičan ne znači nužno ni lenj, ni glup, a pogotovo neosmišljen. Odnosno, treba puno talenta, rada i kontrole, a posebno pažnje usmerene na detalje kako bi se nešto ovako nelogično snimilo sa efektom. U pitanju je film sna, odnosno košmara, i kao takav sjajno simulira pomereno stanje svesti i uspeva da izvuče najrazličitije iskrene emocionalne reakcije, od utonuća u san radi amplifikacije košmara, preko straha, šoka i neverice do instinktivnog smeha kada haos na ekranu dođe do kulminacije u jednom trenutku. Unutarnja logika filma, ako se to logikom može nazvati, na tragu je klasične muzike iz perioda između dva svetska rata.

Glumci iz različitih sredina koji svi govore na manje ili više lošem engleskom (takođe značajno za neke od “giallo” filmova) samo dodaju na efekat začudnosti, ali je njihova “prenaglašena” gluma nešto sa čim Evernol računa i nešto što on bez problema dozira. Retro “soundtrack” na sintisajzerima koji potpisuje Antoni Maiovvi takođe je pun pogodak i sjajna posveta žanru. U žanrovskom ključu sjajno funkcioniraju i “jump scare” momenti i nasilni i “gore” momenti pojačani sjajnim efektima maske. Housewife nije film po svačijem ukusu i mnogima će biti i suviše nelogičan i teško pratljiv i senzorno naporan i nepredvidljiv u tempu, pa čak i moralno upitan, ali kao posveta starim majstorima i kao košmarna “vožnja” savršeno funkcionira.