2.5.18

Ghostland

kritika originalno objavljena na DOP-u

Za Pascala Laugiera, kao i za većinu njegovih kolega iz redova Novog Francuskog Ekstremnog Filma, ne može se reći da je štancer, da svoje projekte ne bira i da se u njih ne unosi dovoljno. Pa opet, Laugier se, opet kao većina njegovih kolega, nije najbolje snašao u globalnim okvirima izvan specifičnog francuskog (ili makar frankofonog) konteksta, odnosno radeći na engleskom jeziku i za globalnu publiku. Autor kultnog “torture porn” horor filma Martyrs (2008) se nakon ne baš uspelog trilera The Tall Man (2012) ponovo obreo na snimanju u Kanadi sa Ghostland koji se, makar po nekim motivima (koliko nasilja žena može istrpeti od strane muškarca), može smatrati njegovim povratkom korenima. Nepotrebno je posebno isticati, ali reč je o još jednom prilično problematičnom filmu kojem je pre mesto na video-platformama nego u redovnoj kino distribuciji.

Sa našim junakinjama se upoznajemo odmah. One su tinejdžerke Beth (Emilia Jones), darkerka, ambiciozna horor-spisateljica i ljubiteljica H.P. Lovecrafta, te njena godinu-dve dana starija “normalna” sestra Vera (Taylor Hickson) sa tipičnim “teen angst” stavom koju sestrin darkeraj nervira. Njih dve se zajedno sa majkom (kanadsko-francuska muzička zvezda Mylene Farmer) u starom karavnu sele u kuću majčine pokojne rođake Bogu iza nogu u teškoj američkoj provinciji. Šta tu može poći po zlu?
Po sistemu “trope na trope”, Laugier nam servira znake za uzbunu. Prvo ih pretiče sablasni kamion sa sladoledom još sablasniji zbog činjenice da je vreme jesenje-zimsko, sivo i muljavo. Onda se na benzinskoj stanici Beth susreće sa rasejanom prodavačicom što sigurno nije dobar znak i nailazi na novinski članak o serijskom ubici koji ubija roditelje, ali pošteđuje kćeri prethodno opšteći s njima. Na kraju, tu je i kuća, izolirana i sablasna dakako, u paketu sa “staračkim” tapetima i pozamašnom kolekcijom jezivih lutaka. Naravno da će se kamion tu parkirati i da će iz njega izaći ne jedan, nego dvojica mučitelja, od kojih je jedan ogromni, ćelavi, mutavi retard (Rob Archer), a drugi je, ne zezam se, tip u veštičijoj haljini (Kevin Power). I naravno da će oni prvo napasti majku, a zatim kćeri koje će od tog događaja imati traume…

Nekih 20 godina kasnije, Beth (Crystal Reed) je uspešna književnica koja živi u Chicagu sa divnim mužem i još divnijim sinom, a njen najnoviji roman Incident u Zemlji Duhova je planetarni hit. Ona, međutim, još uvek sanja nemile događaje i budi se sa vriskovima. Majka i sestra su ostale živeti u toj kući i Beth će se tamo vratiti kada je poludela Vera (Anastasia Phillips) pozove u panici. Ponovni susret sa majkom i sestrom deluje malo kao san, a malo kao noćna mora. Šta je tu zapravo realnost?
Ti obrati i fluidno kretanje između prošlosti i sadašnjosti, sna i jave, upravo su najbolja komponenta filma. Druga dobra stvar je što se Laugier ne folira da radi nešto drugo nego običan ekstremno nasilni žanrovski film. On vrlo dobro kadrira scene, održava napetost i tempo kao i svaki dobar zanatlija. “Trope” momenti su tu upravo zato što su takvi kakvi jesu, stereotipni i standardni, bez dramaturških akrobacija da ih se objasni i opravda. Nema čak ni neke naročite metafore iza svega toga, nasilje, jeza, grozota i implikacije pedofilije su tu radi našeg šoka, a Lovecraft kojeg se pominje obilato možda služi kao alibi, i to ne baš sjajan, za Laugierovu morbidnu viziju. Dobro, retard i transvestit kao negativci su možda malo bezvezan i uvredljiv štos, ali makar nemamo neko nesuvislo objašnjenje zašto su oni takvi.

Sa druge strane, Ghostland pati povremeno od gubitka interne logike, pa nam nije najjasnije koliko to što se dešava traje (a važno je), a inače dobar orkestracijski “soundtrack” povremeno prerano “upada”, pa postaje “spoiler” za scenu koja sledi. Ono što je kriminalno i gotovo neoprostivo u filmu ovakvog profila su efekti maske i šminke. Jasno, Laugier je hteo da potencira fizička oštećenja, ali ono što vidimo na ekranu deluje, blago rečeno, amaterski. Druga ozbiljna zamerka je gluma. Oba para glumica koje igraju sestre afektiraju više nego što je to prihvatljivo, sa izuzetkom Crystal Reed koja jednako iritantno fingira smirenost. Američki akcenat Mylene Farmer je lažan kao Versace sa buvljaka, a gluma joj je teatralna preko svake mere, mada čini se da ni ona ni Laugier nisu imali nikakve aspiracije prema psihološkom realizmu. Ona je zapravo ikona horor-estetike (njeni spotovi su ozbiljna dela kratkometražnog horor-filma), pa je njeno pojavljivanje u filmu čista posveta. Što je potpuno u skladu sa utiskom o Ghostlandu kao filmu sa boljom idejom nego realizacijom iste.