30.5.18

Hostiles

kritika originalno objavljena na DOP-u
Bivši glumac, a sada autor sa statusom večite nade Hollywoodskog filma Scott Cooper iza sebe kao scenarista i reditelj iza sebe ima četiri filma od kojih samo u slučaju prvenaca Crazy Heart, baladično-romantične country drame indie štiha, nije zagrizao više nego što je sposoban sažvakati. Usledili su filmovi koji su zacementirali njegov potencijal, koji su po delovima i na momente graničili sa savršenstvom filmske umetnosti, ali koji su se raspadali kao celina, “backwoods noir” Out of the Furnace (grandiozan kao Springsteenov album, sa dinamičkim akcentima na pogrešnim mestima za filmsko delo) i gangsterska drama Black Mass u kojoj je pokušao da u “matter of fact” maniru ponovi priču o Jamesu “Whiteyu” Bulgeru koju je Martin Scorsese onako koloritno ispričao u The Departed. Na red je došao western Hostiles nastao po starom i možda zaboravljenom manuskriptu pokojnog Donalda E. Stewarta (originalna Jack Ryan trilogija, Missing Coste-Gavrasa) koji je ostao razapet između različitih tendencija u narečenom žanru.

Western se kao žanr dosta menjao od ranih vremena kada je film služio samo kao novo oruđe za učvršćivanje mitoloških obrazaca iz usmenih legendi i jeftine literature, preko klasičnog i zlatnog doba Hawksa i Forda, novohollywoodskog revizionizma, početaka političke korektnosti 90-ih, Tarantinovog postmodernizma, pa do savremenih “dark & gritty” trendova koji oslikavaju manje glamurozne, realistične aspekte života na granici poznatog (civiliziranog) sveta. Hostiles svojim tonom pokušava da se uvrsti u poslednju kategoriju i Cooper to podvlači osećajem važnosti poruke koju film prenosi i kako je prenosi, ali i ta poruka (da neprijatelj nije nužno rasno/etnički kodiran) i način na koji se do nje dolazi pripada nekom drugom vremenu. Uostalom, je li zaista novina da su beli Amerikanci nad domicilnim indijanskim stanovništvom počinili genocid i treba li zaista kodirati indijanska plemena kao dobre i loše momke samo prema njihovom odnosu prema belim doseljenicima i načinu života gde su oni dobri istovremeno mudri i mistični, a oni loši potpuni divljaci žedni krvi?

Upravo sa tim kodiranjem film i počinje. Uvodna sekvenca je parafraza Fordovog klasika The Searchers (koji će i kasnije biti citiran u vezivnom tkivu Hostiles, vistama-vedutama sa kolom na konjima pod Suncem) gde divlji Komanči usred bela dana napadaju usamljenu farmu doseljenika, ubijaju oca porodice i troje dece, dok se majka Rosalee Quaid (Rosamund Pike) spasava tako što beži u šumu i skriva se tamo. Ta sekvenca stoji u opoziciji sa sledećom scenom u kojoj kapetan američke vojske, Joseph Blocker (Christian Bale) nadgleda kako njegovi vojnici lasom hvataju Apače, odvode ih u zarobljeništvo i čiste teren za nove doseljenike. Blocker će još dodatno biti uspostavljen kao noseći lik filma, veteran pred penzijom koji mrzi Indijance, u sceni razgovora sa svojim suborcem narednikom na rubu PTSP-a Metzom (Rory Cochrane), čime je određena njegova polazna tačka u razvoju lika.

S tim u vezi, misija, ona arhetipska poslednja misija koju dobija, da po predsednikovom naređenju sa grupom odabranih ljudi sprovede umirućeg čejenskog poglavicu iz zarobljeništva u New Mexicu do tradicionalnog obrednog mesta za sahranu u Montani, biće i njegov put transformacije i iskupljenja na kojem će shvatiti da neprijatelji mogu biti i od izolacije poludeli traperi i psihopate u vlastitim redovima, pa i zemljoposednici koji misle da su iznad zakona, a ne samo Indijanci, naročito ne oni od mudre i mistične vrste. Naravno, na tom putu će njegova ekipa vrlo brzo upoznati istraumiranu udovicu iz prve scene, pa će se između ovo dvoje nagriženih ljudi uporedo s linearnom pričom razvijati i tinjajuća ljubavna priča.
Priča o belačkoj krivici i iskupljenju prirodno pripada valu westerna iz ranih 90-ih (manuskript, pak, datira iz perioda kasnih 80-ih), ali svoj toj briljantnoj fotografiji Masanobua Takayanagija i emocijama nabijenoj orkestraciji Maxa Richtera, kao i glumi vrhunski izabrane postave uprkos ne uspeva dostići nivoe koji su zacrtali Dances with the Wolves i The Unforgiven. To ne znači da je reč o lošem filmu, daleko od toga, pre svega zbog interakcije među glumcima i pojedinim briljantno napisanim i sjajno postavljenim scenama koje zaista zalaze u dubinu ljudskog bola (kao što je razgovor kapetana sa ranjenim suborcem ili udovičino insistiranje da sama pokopa svoju familiju dok Blocker i njegovi ljudi to posmatraju). U tim trenucima Cooper dokazuje da je reč o izuzetno darovitom autoru.

Problem je, međutim, domet filma koji dobacuje negde do nivoa The Revenant, što nije nimalo laskavo. Jednako tako je linearan i oslonjen na dramaturške klišee, jednako tako arbitraran prema istoriji i jednako tako manjak “mesa” pokušava da nadoknadi viškom stava kako reč o nečemu iznimno važnom. Dobro, Cooperov film ipak dobacuje malo više od toga, ali zaista ume da iritira idejom da bi se zbog tobožnje slobode gledaoca da poveže motive istom uskrate relevantne informacije. One, doduše, ponekad bivaju promumlane u kadru, ali to nije ni izbliza dovoljno da bismo stekli realnu i detaljnu sliku.

I tako nešto imamo od samog početka (zašto bi, osim zato što je to zgodno, Komanči jurišali na familiju danju, a ne noću). I nastavlja se u motivaciji našeg protagoniste (otkud on zna čejenski jezik), pa i celoj postavci misije (otkud čejenski poglavica u zatvoru daleko na jugu SAD). Otkud Francuz koji ne govori engleski u američkoj vojsci i zašto ga igra Timothée Chalamet ako služi samo da pogine u prvom obračunu. Nekakva faktografija se mora uspostaviti ako se već priča priča koja ima ambicije da nadiđe tipične sage o kaubojima i Indijancima, dobrim i lošim momcima, crnim i belim šeširima. Ili čisto filmski, zašto su likovi koji imaju potencijala da budu nešto više od ispaljivača stavova i figura u rekreaciji komadića istorije, toliko podređeni centralnom dvojcu (možda trojcu, sa poglavicom, ili četvercu ako se pridoda još i Metz) da se čini kao da ih van filma i nema? Ponavljam, Hostiles je daleko od lošeg filma, ali ga njegova nedomišljenost čini izuzetno ranjivim na nezgodna pitanja.