28.5.18

Deadpool 2

kritika originalno objavljena na Monitoru
2018.
režija: David Leitch
scenario: Rhett Reese, Paul Wernick, Ryan Reynolds (prema Marvelovom stripu)
uloge: Ryan Reynolds, Josh Brolin, Morena Baccarin, Zazie Beetz, Julian Dennison, Brianna Hildebrandt, Shioli Kutsuna, Leslie Uggams, Stefan Kapičić, Karan Soni, T.J. Miller, Eddie Marsan, Brad Pitt, Bill Skarsgard, Terry Crews, Rob Delaney, Lewis Tan

Ma koliko me zabavio sa svojim logorejičnim protagonistom, živahnim scenariom prepunim referenci, meta-filmskih momenata i rušenja četvrtog zida, te sa osvežavajućom samostalnošću u okviru Marvelovog filmskog sveta i kompaktnim formatom od svega nešto preko 100 minuta, jedan sam od onih koji u originalnom Deadpoolu nisu videli nešto istinski revolucionarno u svetu “superhero” filmova. Ispod te anarhično-šarene površine krila se osnova tipičnog super-herojskog filma “origins” sorte i u to se nije diralo. Pomislite na majicu sa likom Najpoznatijeg Svetskog Ikoničkog Revolucionara™ kao proizvod Poznate Kompanije™ koju su sašili radnici u nekoj zemlji trećeg sveta na rubu ili preko ruba eksploatacije. Mislim, majicu ćete nositi ako vam se sviđa (a u Deadpoolu ima dosta toga za pohvalu), ali time nećete promeniti svet, zapravo samo ćete učvrstiti postojeće stanje.

Bilo kako bilo, Deadpool je dobio svoj nastavak, sa jačim budžetom i u jačem terminu, te sa poznatijim rediteljem u fotelji. Ti “detalji” samo podižu očekivanja, a nastavci, posebno oni sa brojem 2, su sami po sebi problematični. Jer kako se odnositi prema hitičnosti prvog dela? Još istoga? Ponovno izmisliti točak? Nešto između? Promeniti mu suštinu, a ostaviti formu? Napraviti blagu varijaciju na temu tipa “isto to, samo malo drugačije”? Hajdemo reći da Deadpool 2 balansira između poslednje sve solucije i da je u konačnici ovo (još) više Marvel, a manje Deadpool film, ako me razumete.
A nije da se scenaristički dvojac Rhett Reese / Paul Wernick, sada proširen na trojac glavnim glumcem Ryanom Reynoldsom koji izgleda sam sebi piše replike kao kakvu stand-up rutinu, ne trudi da učini nastavak posebnim filmom, referirajući se na njegovu porodičnu potku koja se skriva ispod ponosno iznešenog amblema R-filma (namenjenog 17+ gledaocima), ili čak ubijajući glavnog lika negde pri početku filma (referirajući se, naravno, na Logana, prošlogodišnju ozbiljnu superjunačku dramu). Ili nudeći komentar političke situacije kroz stvaranje rodno neutralne progresivne super-skupine X-Force (derivativno ime odmah biva prokazano), da ne pominjemo da se jedan od junaka u njoj zove Zeitgeist i jedina mu je mutantska osobina riganje kiseline (što je bio efekat Zeitgeist filmova i političke filozofije na mene), a Colossus (glasovnu ulogu reprizira Stefan Kapičić) je sada otvorenija ruska komunjara nego što je to bio u prvom filmu – Marxov portret mu visi sa zida. Za pohvalu je i uvođenje prve gay superhero veze – Negasonic Teenage Warhead (Hildebrand) sada ima devojku Yukio (Kutsuna) koja izgleda kao odbegla manga-heroina.

Srž obiteljske drame u filmu je pokušaj spasavanja duše jednog izmučenog klinca, Russella, odnosno Firefista (Julian Dennison iz The Hunt for Wilderpeople), mladog mutanta koji ima nameru ubiti direktora sirotišta (Marsan) koji ga sadistički muči, što će mu dati osećaj moći i pretvoriti ga u super-zlikovca (jer super-heroji ne primaju debele u svoje redove). Po njega iz budućnosti dolazi Cable (Josh Brolin u drugoj ulozi u drugom Marvel filmu u mesec dana, što biva primećeno i u scenariju), kao očiti omaž originalnom Terminatoru, sa kojim će naš naslovni junak održavati prijateljsko-neprijateljske odnose do kraja filma.


E, da, Deadpool nam je nešto depresivan i suicidalan jer su mu ubili Vanessu (Morena Baccarin, izuzetna), pa jedva čeka da joj se pridruži. Naravno, ništa od toga ne mora biti permanentno, ali žrtvovanje jednog takvog lika sa kojim protagonista ima hemiju i ping-pong dijaloge obično osakati film. Ovde to igrom slučaja nije slučaj, jer se u X-Force pojavljuje jednako pričljiva, duhovita i bezobrazna Domino (Beetz), cura koja stvarno ima puno sreće, pa će ona uskočiti u Vanessine cipele u humorno-dijaloškom smislu, ne i u onom romantičnom. Od Reynoldsa smo navikli da mu Deadpool kao lik toliko stoji da ga sada više ne skida ni u drugim svojim filmovima, ali Zazie Beetz se može pokazati kao pravo otkrovenje filma.

Zašto idem ovako zbrda-zdola? Prvo, film se toliko oslanja na svoj zaplet da ga je teško zaobići, a isti je prilično linearno zasnovan. Drugo, kada bih nabrajao štoseve redom, samo njima bih ispunio mesečnu kvotu reči. Inače, njih baš ima, čak iako nisu svi jednako uspeli, i po tom rapidnom ispaljivanju je Deadpool 2 potpuno na liniji sa originalnim filmom. Uspeh tog pristupa, međutim, nije isti – u prvom Deadpoolu je to sve bilo novo i sveže za pojmove superhero filma, ovde nemamo samo iskustvo Deadpoola, već i Suicide Squada i još koječega. Opet, valja napomenuti cameo-ulogu Brada Pitta koju ćete bukvalno propustiti ako trepnete u krivom trenutku.

Opet, film nije samo prosti zbir svojih štoseva. Zanatski i formalno, Deadpool 2 je sasvim solidan kao Marvel film koji se malo poigrava sa ozbiljnošću koja se za dotični filmski univerzum podrazumeva i koji inspiraciju nalazi u starim samostalnim ili rano-franšiznim žanrovskim klasicima poput Terminatora ili Robocopa. Međutim, kao nastavak Deadpoola je u svojim htenjima i dometima logičan, premda ne i dovoljno srčan. Naprosto fali momentuma.