Imena višnje / Ungiven

kritika  originalno  objavljena na  fak.hr

2015.

režija: Branko Schmidt

scenario: Josip Mlakić

uloge: Nada Đurđevska, Ivo Gregurević, Goran Bogdan

Može to biti bilo gde i bilo kada, ali u ovom slučaju, to je negde u Slavoniji, sada. Dvoje staraca se vraćaju svojoj kući, pomalo derutnoj, sa kraćeg ili dužeg odsustva. Je li u pitanju rat ili elementarna nepogoda, na njima je da obnove kuću i gazdinjstvo i da tu provedu ostatak života. Selo je pomalo pusto i blatnjavo, a oni su ostareli i prepušteni samima sebi. On, Slavko (Gregurević) još je, reklo bi se, u snazi i donekle je spreman za težački život, ali je ona, Kata (Đurđevska) već načetog zdravlja i, očito, načetog uma. Mi ćemo ih pratiti u kratkim, hronološki postavljenim, ali ne nužno povezanim slikama iz života kroz četiri godišnja doba, počevši od jeseni.

Uostalom, znate kako je, kod ljudi čelične volje i tankih živaca te fore sa zaboravnošću ne nailaze na dobar prijem, pa se ne treba čuditi Slavkovim grubim reakcijama. “Šta baba sad izvodi?”, zaboravlja da skuva kafu ili u jelo doda šećer umesto soli. Pa dobro, zaboravlja koje je ime deda dao kravi (ili mu namerno tera kontru), brka imena dvojice majstora (obojica su Bosanci), ali vrlo dobro zna da u voćnjaku želi jednu sadnicu višnje, jer joj treba za kolače. Deda i to vidi kao hir. Tek kada njena demencija eskalira, Slavko će promeniti svoj grubi stav. Prekasno.

Nama je jasno iz filmova, a nažalost i iz života, da Kata ne izvodi gluposti i da ne zaboravlja namerno. Jasno nam je i da povratka nema, da je bolesna i da joj neće biti bolje, čak iako je još fizička snaga nije izdala. Gledali smo Still Alice i videli šta bolest u kratkom roku može učiniti od briljantne intelektualke. Gledali smo i Amour, sa kojim će mnogi porediti Imena višnje, i videli ljubav dugovečniju od fizičkog tela.

Principijelni problem sa Amour bio je to što je sama tema starosti i bolesti, u konačnici i umiranja od starosti i bolesti nefilmična jer je u pitanju ne-događaj. Schmidt kroz nevezane scene i uvođenje drugih likova sa strane, ne samo sina Marka (Bogdan), nego i ostalih (bosanskih majstora i retkih suseljana), taj problem izrazito elegantno rešava. Imena višnje nije ni u kom trenutku dosadan film i ne čini se prazan. Kao i Hanekeov film, i Imena višnje dosta ovisi o izvedbama dvoje glavnih glumaca i oboje su svoj posao napravili fantastično.

Problem sa Schmidtovim filmom je druge prirode. U Puli nagrađen scenario možda drži pažnju, ali ima svojih nelogičnosti i nedorečenosti koje ga dosta ograničavaju. Recimo, teško je za poverovati da Slavko i naročito Marko koji relativno dolazi u posetu ne primećuju da Katino zaboravljanje nije samo obična staračka rasejanost, nego bolest zbog koje se, u najmanju ruku, ide kod lekara. Uz to, Slavko i Kata se ne čine kao obični, prosti seljani, čak za to imamo i dokaz u filmu kada se prisećaju svojih austrijskih dana. To je moglo biti rešeno relativno elegantno sa samo jednom scenom, ali to bi možda narušilo koncept filma.

Od Branka Schmidta smo navikli na filmove življeg ritma i sa nekakvim, uslovno rečeno, političkim i socijalnim angažmanom. Imena višnje je sasvim drugi tip filma, komorna drama na svega nekoliko međusobno povezanih lokacija, kućom, okućnicom, obližnjim puteljkom i šumom. Schmidt se pokazao veštim sa tom tematikom i sa tim “settingom”. Imena višnje je sasvim solidan film izrazitog emotivnog naboja. Hrvatskoj kinematografiji su potrebni takve intimne drame o malim ljudima i njihovim životnim mukama.