6.8.15

Dheepan

kritika originalno objavljena na: fak.hr

2015.
režija: Jacques Audiard
scenario: Jacques Audiard, Thomas Bidegain, Noé Debré
uloge: Jesuthasan Anthonythasan, Kalieaswari Srinivasan, Claudine Vinasithamby, Vincent Rottiers, Marc Zinga

Kada je Dheepan dobio Zlatnu Palmu u Cannesu, bio sam malo iznenađen. Naslepo mi se činilo da je bilo jačih autorskih imena i značajnijih filmova u ovogodišnjoj konkurenciji. Mada, iskreno govoreći, bilo bi neodgovorno tvrditi da je Jacques Audiard tikva bez korena i u Cannesu i u francuskom filmu kao takvom. Njegov prošli film Un prophete (2009) postigao je ogroman uspeh baš na tom mestu (Grand Prix), a kasnije se našao u konkurenciji za Oscara za strani film, te godine izuzetno oštroj. I to je Audiarda pozicioniralo kao globalno značajnog filmskog autora.
Njegov filmski stil je takav da značajne socijalne teme obrađuje na način blizak žanrovskom. Njegovi filmovi su nabijeni akcijom i napetošću, ali opet imaju širinu i dubinu art filma. I Dheepan je u tom smislu za njega korak u nekoliko smerova. Sa jedne strane, koristi sada popularan autorski pristup da izađe iz zone ugodnosti i snimi film na stranom jeziku (u ovom slučaju tamilskom). Sa druge strane, vraća se svojim korenima, relativno malim budžetima i podvlačenju možda svog najvećeg talenta za casting i pronalaženje nepoznatih glumačkih talenata. Konačno, Dheepan je i punokrvni žanrovski film o čoveku koji beži od rata i nasilja da bi ga rat i nasilje stizali i pratili gde god se pojavi.


Naslovni junak je bivši vojnik Tamilskih Tigrova, poražene strane u dugotrajnom ratu u Šri Lanki, jednom od onih ratova koji puni rubrike “vesti iz sveta”, ali za koji nama na Zapadu nije jasno ko tu koga i zašto. Bilo kako bilo, rat je gotov, a posle krvavog rata je za očekivati odmazdu. Film počinje na Šri Lanki kada Dheepan (Anthonythasan) svoju pokojnu ženu i kćer “zameni” sa drugom, preživelom ženom Yalini (Srinivasan) i devojčicom Ilayaal (Vinasithamby) koja je u ratu ostala bez roditelja jer porodice lakše dobijaju azil u Evropi. Ženin plan je da ode u London kod rođaka, ali Dheepan se iz nekog razloga odlučuje za Pariz.
Film onda menja lokaciju i fokus. Umesto priče o ratu i post-ratnom turbulentnom stanju, dobijamo takođe pomalo tipski “imigrantski blues” o snalaženju u potpuno stranoj kulturi bez poznavanja jezika, te o familijarnoj dinamici ljudi koji zapravo nisu familija, koji su toga svesni, ali koji su iz zajedničke koristi primorani da žive i rade zajedno. Svoj konačni oblik film dobija tek kada još jednom pomeri lokaciju iz Pariza u “banlieu”, blokovsko predgrađe i stavi Dheepana i njegove pratioce kao još uvek nesnađene strance u neku vrstu klinča sa lokalnim marginalcima, imigrantima i kriminalcima zaokupljenim svojim sukobima i ratovima. Iako želi da se uklopi u novi život, Dheepan ne može da se ne meša u te sukobe, već pokušava da ih zaustavi i spreči. Međutim, kako je on “oštećena roba”, čovek kojem su rat i nasilje obeležili život, on to može i zna učiniti na samo jedan način: koristeći ratne veštine i nasilje koje drži u sebi.
Ono u čemu Dheepan kao film izrazito uspeva je rad sa glumcima koji je perfektan. U filmu skoro nema profesionalnih glumaca. Jesuthasan Anthonythasan je relativno poznati pisac, ali ovde uspeva kanalizirati emocije bolje nego što bi to uspelo većini glumaca. Kalieaswari Srinivasan je pozorišna glumica bez iskustva na filmu, ali to se u njenoj izvedbi ne primećuje ni najmanje. Upotpunjeni sa mladom Claudine Vinasithamby, oni su sjajni kao trio u zajedničkim scenama u kojima grade porodičnu dinamiku. Sjajni su i epizodisti, meni do sada nepoznati glumci, ali kojima predviđam uspešne karijere.


Odlično je i to što se film bavi jednom aktuelnom temom izbeglištva koja preti da postane večita u današnjem sve nasilnijem svetu i što je spušta u kontekst “ovde i sada”, iskreno i bez kalkulacija. Film zbog toga često uspeva da pogodi emociju kod gledaoca. I tu su opet ključne scene u kojima imamo troje protagonista i njihov međusobni odnos.
Problemi su, međutim, po pitanju fokusa, odnosno njegovih nimalo glatkih promena. Film se dotiče brojnih tema, ali ih ne razrađuje. Kontekst građanskog rata na Šri Lanki je veoma okviran i ne ulazimo dublje u problem. Imigrantska komponenta je već viđena u brojnim filmovima, evropskim i američkim. Ni za familijarnu dinamiku lažne, ad hoc porodice ne znamo treba li nam zbog svoje bizarnosti biti smešna, strašna ili jednostavno ljudski potresna. Kao šlag na tortu dolazi matrica o nasilju koje rađa nasilje i nasilnoj prošlosti od koje se ne može pobeći koja je toliko prisutna u filmu od klasičnog westerna nadalje da je na tom planu veoma teško reći nešto novo, te poprilično usiljen kraj koji jako kvari utisak o filmu.
U tom smislu je Dheepan pratljiv, na momente čak i pamtljiv film, ali nimalo gladak i suptilan spoj različitih tema i ideja. Zapravo, deluje pomalo iskonstruirano. Dheepan svakako ima svoje momente i uspeva da ostavi utisak, ali je daleko od kompletnog filma. Dakle, dobar, ne i odličan, i zbog toga ispod razine očekivanog za canneskog pobednika.