17.8.15

Paper Towns


2015.
režija: Jake Schreier
scenario: Scott Neustadter, Michael H. Weber (po romanu Johna Greena)
uloge: Nat Wolff, Cara Delevigne, Austin Abrams, Justice Smith, Halston Sage, Jaz Sinclair

Očito je da su trendovi u američkoj teen kinematografiji kompleksniji nego što se to na prvi pogled čini. Eto, nema više ni vukodlaka ni svetlucavih vampira, distopijske SF avanture se još nekako drže na aparatima. Nešto nema više toliko ni sportista, navijačica, dosetljivih spadala i njihovih čarki. Jedan od novih trendova su realistični teen filmovi, nastali po realističnim knjigama koje ne vređaju inteligenciju ni starijih čitalaca.
Majstori tog zanata su scenaristi Scott Neustadter i Michael H. Weber (500 Days of Summer, The Spectacular Now, The Fault in Our Stars), sposobni da izaberu knjigu i napišu scenario. Produkcijske kuće onda pronađu mladog, “up and coming” reditelja, kao što je to u ovom slučaju Jack Schreier (njegov prethodni film Robot & Frank je pobudio interesovanje kritike i publike). Ove godine je, kao i prošle, na tapetu John Green, ali umesto plakalice o dvoje simpatičnih klinaca sa smislom za humor koji umiru od raka, sada imamo jednu malo običniju, ako ne i sasvim običnu priču o odrastanju.
Naš junak i narator je Quentin zvani Q (Wolff), potpuno običan maturant štreber koji gruva gradivo i sanja o karijeri oftalmologa i svoje slobodno vreme provodi sa dvojicom, pa, veoma tipskih drugara. Malo “creepy” belac Ben (Abrams), zvani Krvavi, serijski laže o svojim seksualnim avanturama, dok “nerdy” crnac Marcus zvani Radar prvi od njih trojice ima “ozbiljnu” devojku (Sinclair).
Međutim, Q već godinama gaji “crush” na curu preko ceste, Margo Roth Spiegelman (Delevigne). Oni su se jako družili kad su bili klinci, ali su se kasnije udaljili. Q je postao najdosadniji štreber, dok je Margo super-cool cura, popularna, “born to be wild”, ma živa legenda Orlanda i okoline. To se ogleda u iznenadnim noćnim posetama, nestancima da prati band na turneji, “random” upotrebi velikih snova, alternativnim društvenim teorijama, cenjenju klasika književnosti i muzike, igranju igara pogađanja i, poslednje, fascinacijom naslovnim gradovima na papiru, namernim kartografskim greškama za zaštitu od falsifikatora.
Jedne noći tako Margo posle X godina upadne Quentinu u sobu i pozove sa sobom u akciju. U pitanju je osveta bivšem dečku i bivšoj ekipi, elaborirana shema u 9 koraka za koje joj treba partner i vozač. Q na to pristaje, nema frke, za stara dobra vremena i plamen koji se nikad nije ugasio. Međutim, posle akcije, proslave, plesa i intimnog razgovora, Margo nestaje u nepoznatom pravcu umesto da našem štreberu padne u zagrljaj. Ali za sobom ostavlja tragove, a Quentin pristaje na igru detektiva, skuplja ekipu kojoj se priključuje i Margoina nepravedno optužena, zgodna, ali ne i tako glupa prijateljica Lacey (Sage). Njih petoro se onda potrpa u auto i kreće u najveću avanturu svog života...
Okej, super, možda je to avantura na koju bi se tek retki odlučili ili za to imali mogućnosti, ali nakon iskustva gledanja teen i “coming of age” filmova, njihova avantura se čini običnom, kao i njihovo međusobno sparivanje, kao i nauk koji će Quentin izvući iz cele te priče. Da ne pričamo da su svi likovi osim glavnog para samo skice u par poteza. Muški su tu još i dobro prošli, jer su makar koloritni (hajdemo reći), iako kao da su sastavljeni iz sastavnih delova, starih anegdota i urbanih legendi. Cure nisu bile te sreće, obe su svedene samo na po dve-tri osobine.
Srećom pa su makar replike napisane tako da zvuče kao da stvarno dolaze iz usta klinaca, što je i Greenov “trademark”, ali i potpisna stvar u scenarijima tandema Neustadter-Weber. To je bilo posebno uočljivo u The Spectacular Now, gde su se sjajno uklopile u impozantnu karakterizaciju likova, i to je ono što je od “festivala suza” The Fault in Our Stars načinilo jedan od većih letnjih kino-hitova prošle godine.
Drugi razlog tome su bili glumci. Shailene Woodley je već tada bila ogromna zvezda u nastajanju, a Ansel Elgort ju je u stopu pratio. Kod Paper Towns stvari ne stoje toliko sjajno. Cara Delevigne ima pozu i prisustvo na ekranu, posebno efektno u The Face of an Angel, ali se sa dijalogom ne snalazi najbolje. Izgovaranje rečenica nikad nije na mestu, od podglumljivanja do šmire. Sa monolozima se još i snalazi, ali puno monologa u teen filmu deluje kao preseravanje. Odnosno, mi ćemo nju “kupiti” kao cool, ali samo dok ne otvori usta iz ovog ili onog razloga. Opet, moguće je da će ova bivša manekenka savladati veštinu glume u budućnosti, makar do nekog srednjeg nivoa.
Nat Wolff je jedan od interesantnijih mladih glumaca, a pažnju na sebe je skrenuo baš u maloj, ali vrlo živahnoj epizodi u The Fault in Our Stars, gde je igrao slepog i duhovitog šaljivdžiju koji visi sa centralnim parom. Međutim, njegov debi u velikoj ulozi u velikom filmu nije prošao kako treba. Razlog za to treba tražiti u liku koji je jednostavno toliko običan da je prosto neuverljiv. Paper Towns pokušava da kapitalizira na njegovoj običnosti, ali to ne uspeva, nikad u punoj meri. Naprosto, u Quentinu je teško naći išta specifično i zanimljivo.
Kada se podvuče crta, Paper Towns je film koji je lakše gledati od prethodnika sa kojim će poređenja biti neminovna, barem zbog toga što niko ne umire od raka. Ali “lakši” ne znači nužno “bolji”, niti zanimljiviji, niti inovativniji. Paper Towns je, kao i svoj protagonista, suviše običan. Rekao bih čak i da je papirnat.

kritika originalno objavljenja na monitor.hr