16.8.15

Manglehorn

2014.
režija: David Gordon Green
scenario: Paul Logan
uloge: Al Pacino, Holly Hunter, Harmony Korine, Chris Messina, Skylar Gasper, Natalie Wilemon

Vreme prolazi svojim tempom. Sve se menja i sve ostaje isto. Neko se drži kontinuiteta na koji je navikao, a neko drugi žali što više ne može da taj kontinuitet održi. Evo, recimo, David Gordon Green je opet napravio jednu karakternu studiju, opet smeštenu u Teksas i opet je to učinio sa stilom, uz predivnu, liričnu fotografiju Tima Orra sa bogatom teksturom i sjajnu muziku post-rock sastava Explosions in the Sky. I Al Pacino održava kontinuitet dobrih uloga, zasnovanih pre svega na integritetu i pažljivom izboru.
Ono što se menja je to, da u Greenovom slučaju, Manglehorn nije ni tako introspektivan i intimistički kao Prince Avalanche, niti je u pitanju filmčina od koje zastaje knedla u grlu, kao što je to Joe. Ono što se menja je i to da se Green uglavnom odvaja od poetike Hollywooda u kojem je u dva navrata radio, prvi put kao “Katica za sve”, drugi put kao štancer-plaćenik. Ono što se menja za Al Pacina je činjenica da bi bilo neozbiljno da stalno igra stare pandure, stare gangstere ili stare strastvene ljubavnike, pa igra samo starce, setne, melanholične, rekluzivne, pomalo čudne. Ono što je dobra vest je to da njegov Manglehorn ne liči ni na Dannija Collinsa, ni na Phila Spectora, a ni na Simona Axlera iz The Humbling. Mogu se naći sličnosti u određenim detaljima, ali tu nema ni traga od repetitivnosti.
Opet, Manglehorn je manje ili više standardni tipski lik. Star, usamljen, nekad brbljiv, nekad sanjar, nekad namćor. Kao gvožđar Roberto Ricarda Darina u Un cuento chino ili kao penzioner, baraba, drkadžija i zgubidan Vincent Billa Murraya u St. Vincentu. Naš AJ Manglehorn je bravar i ključar koji je, kako zgodno i poetski, zaključao svoje emocije i koji krije jednu tugu i jednu muku. Ona se zove Clara i ostavila ga je pre mnogo godina.
Sa sinom (Messina), bogatim špekulantom jedva razgovara i to uglavnom kroz podjebavanje. Sa bivšom ženom ne razgovara. Od sebe gura čak i Garija (Korine), jednog ljigavca, propalicu i kurvara koji ga, iz nekog već razloga negde u ranoj mladosti, smatra za idola. Manglehorn se jedino snalazi sa svojom unukom Kylie (Gasper) i čini se sa decom generalno, sa svojom mačkom Fannie koju obožava, kao i sa slučajnim prolaznicima kojima je simpatična njegova logoreja. Jedna od njih je bankarska blagajnica Dawn (naj-Južnjakinja Holly Hunter) koja prema starcu gaji ogromne simpatije. Ona je možda jedina njegova šansa za normalnost, ali pitanje je hoće li on to shvatiti na vreme.
To su, složićete se verovatno, sasvim svakodnevni, čak banalni životni problemi. Verovatno da u tom komadiću “americane” ima i većih problema od jedne davne, zaključane, a nikad zaključene ljubavi. U nekom egzistencijalnom smislu, Manglehorn nije u tolikom problemu: radi svoj usamljenički posao i zarađuje dovoljno za sebe. Imamo i jednu scenu na onom doručku sa palačinkama gde se okupljaju nesrećniji od njega, a on im drži predavanje kako nema Boga. U tom smislu je u većem problemu njegov sin - špekulant koji je, uostalom, sam kriv za ono što će ga snaći, kad-tad. U većem problemu je i Gary, zbog polu-legalne prirode svog posla. Svi oni bi bili bolji protagonisti za “slice of life” priču. Čak ni po pitanju usamljenosti naš bravar nije očajan. Čini se da je navikao na svoju egzistenciju, i više od toga: da ju je on takvu skrojio prema svojoj meri. U tom smislu, Dawn mnogo teže živi sama sa sobom i mnogo joj više treba društvo.
Manglehorn kao film nije o tome, ili barem nije samo o tome. Bilo bi ga površno svoditi na opis u jednoj rečenici, ali pokušaću svejedno. Ovo je Pacinov film mnogo više nego Greenov. Ovo je poligon za maestralnost i slojevitost njegove glume. Nema tu mnogo ni njegove teatralnosti koja ga je pratila kroz veći deo karijere. Nema, osim u jednoj sceni, ni karakterističnog podizanja glasa. Samo prisustvo, pojačano pomalo kičastom odećom, lagano pogureni stav, pomalo izgubljeni pogled i tih, setni glas na granici šapata. Retko kad je ovaj velikan izgledao ljudskije i ranjivije. I to je razlog zašto je Manglehorn više nego solidan film, iako ima daleko više stila nego supstance.