20.8.15

The Russian Woodpecker



2015.
Autor: Chad Garcia
Učestvuju: Fedor Aleksandrovič, Artem Rižikov

„Ukrajina je puna duhova“, kaže Fedor, slikar, konceptualni umetnik i naš domaćin u dokumentarcu The Russian Woodpecker Chada Garcije. I ta tvrdnja je u poslednjih sto godina više nego ispravna, čak i ako zaobiđemo globalne katastrofe poput Drugog svetskog rata. Gladomor je ostavio trajne traume na ukrajinsko stanovništvo, posleratne sovjetska vremena takođe nisu bila piknik, negde na njihovom kraju rasuo se Černobil i potrovao ili trajno oštetio nekoliko generacija ukrajinskih građana. Ni post-sovjetsko, tranziciono vreme nije bilo pesma, Ukrajina je lutala između Rusije i Zapada, uz neke neuspešne, montirane ili makar kratkotrajne revolucije koje su brzo ostajale bez daha za temeljne promene. I sada je Ukrajina pod pritiskom, odnosno pod napadom jedne susedne zemlje, uhvaćena u kovitlac građanskog rata koji može potrajati.
U tom istorijskom haosu neki detalji mogu vrlo lako postati neprimećeni. Recimo, ja pojma nisam imao ni da je postojao „Ruski detlić“, radio-signal koji je pravio haos po evropskim i američkim UHF radio-stanicama, ni čemu on originalno služi, kao ni to da je izvirao upravo iz Ukrajine, iz neposredne okoline Černobila, u desetogodišnjem periodu pred havariju. Kakvo je tek onda iznenađenje za mene bilo kada sam saznao da je taj zaboravljeni fenomen deo anti-raketnog sistema Duga, podignutog u strogoj tajnosti neposredno pored nuklearne centrale, kao i da je projekat koštao barem duplo više od nuklearke. Pogađate, nikad nije proradio. Ali je neko na njemu profitirao i izgradio karijeru usred hladnoratovske gungule.
Fedor, kao narator, ko-autor i vodič kroz dokumentarac ima teoriju koja u demokratiji deluje blesavo (a i on ne izgleda respektabilno, sa žutim zubima, razbarušenom kosom i bradom, tipičan istočnoevropski umetnik ili jurodivi lik), ali u sovjetskom aranžmanu itekako ima smisla. Naime, havarija u Černobilu nije slučajnost nego zataškavanje jedne druge i skuplje brljotine. Duga, koja nikad nije radila kako treba (jer njen signal nije mogao proći kroz Auroru Borealis), morala je da prođe vojnu inspektažu. Ako bi pala, neko bi debelo odgovarao zbog silnih potrošenih para za jedno besmisleno oružje. Možda bi taj odgovorni bio i streljan, možda bi samo robijao, ali bi mu svakako karijera u vojsci ili politici bila završena. A, logično, inspektažu je nemoguće izvršiti u napuštenom postrojenju usred ozračene, zabranjene zone.
Možda je ta teorija tačna, možda i nije. Verovatno nije. Isto tako, možda je Fedor genije i vizionar, možda tek ludak. Verovatno je samo lud, frustriran sovjetskim zločinima, sovjetskim mentalitetom i sovjetskim načinom života. Uostalom, ta njegova teorija zavere na koju je slučajno nabaso, nije ultimativna tema filma. Tema filma su zapravo ukrajinske magle i lutanja, od gospodara do gospodara, od katastrofe do katastrofe, od zločina do zločina.
Chad Garcia, čovek teatra i dobar poznavalac ruske i sovjetske kulture, svoj debitantski film veoma vešto vodi. U startu to izgleda kao samo još jedan dokumentarac o Ukrajini, potom kao samo još jedan dokumentarac o Pripyatu, černobilskoj katastrofi i posledicama iste danas, da bi savršeno tempirano uveo temu: džinovsku gvozdenu konstrukciju i tajnu koja se širila oko nje.  The Russian Woodpecker savršeno drži pažnju i savršeno prožima vrlo kompleksne teme, sve do događaja na Maidanu. Pritom Chad Garcia ne demonstrira stav, nego se poigrava sa našim predstavama o Rusiji, Ukrajini i Sovjetskom Savezu i pušta svog naratora da bude veoma upečatljiv lik priče.
Zaista je redak primer da debitantski dokumentarac pokupi glavnu nagradu na Sundance Festivalu. Očito je žiri prepoznao i vrednost i autorsku viziju i veštinu . Film ima zanimljivu reputaciju na post-sovjetskim prostorima, gde se na svakoj projekciji sa razgovorom posle pojavljuju ruski provokatori koji film predstavljaju kao CIA-inu propagandu. U Sarajevu toga nije bilo. Ali je razgovor posle projekcije svakako bio zanimljiv.
A ako pitate za „Ruskog detlića“, on se ponovo pojavio. Lociran je u Sibiru. Možda to posluži kao dokaz neo-sovjetskih i neo-staljinističkih težnji jednog diktatora.