11.8.15

In Stereo


In Stereo
2015.
scenario i režija: Mel Rodriguez
uloge: Micah Hauptman, Beau Garrett, Melissa Bolona, Maggie Geha, Kieran Campion

Za svaki istrošeni koncept lekovita je pojava novih, mladih lica koja će prodrmati ustajalu vodu. Romantična komedija je potrošena i ustajala forma koja se nekako drži zbog finansijskog uspeha oko februara meseca i jednog konzumerističkog praznika. Bez potrebe da objašnjavam očito, to je stvar inercije, kako kod gledalaca, tako i kod filmskih stvaralaca. U drugom periodu godine, filmovi tog žanra prolaze nezapaženo i to je to, do sledeće sezone.
Mel Rodriguez, autor nekoliko zapaženih kratkih filmova, svakako ima odličnu strukturalnu ideju: ispričati jednu običnu ljubavnu priču u tri čina i iz tri perspektive: njegove, njene i zajedničke. Koncept je izvrstan, ali ga treba razraditi, od likova, preko priče do tempa i ritma filma, ali se tu Rodriguez nije iskazao, pa je In Stereo, film intrigantnog i pamerno izabranog naslova, zapravo jedan nerealizirani potencijal. I svi problemi počinju sa likovima.
Davida (Hauptman) i Brendu (Garrett) upoznajemo u trenutku pred raskid. Ona predlaže zajednički život, on na to pravi prepadnutu facu. Godinu i po dana kasnije, on već živi zajedno sa novom devojkom, Jennifer (Bolona) i sav je haotičan. Njegova samostalna izložba fotografija je već zakazana, ali on se bavi sasvim drugim projektom: provocira ljude i slika njihove reakcije, pored toga što se svađa sa devojkom i bavi se njenim prevarama sa njegovim najboljim prijateljem (Campion). Ide i na terapiju kod “shrinka”, ali i to je, čini se, kurčeva rabota. On je jedan nesrećan i sjeban čovek, iritantan i antipatičan, a za njega, kao, treba da navijamo.
Ni Brenda nije puno bolja, ali ona ima savršeni filmski alibi: ona je glumica sa karijerom u limbu. Otkako je njen lik u sapunici “ubijen”, ona ne može naći novu ulogu, pa je prinuđena ići na audicije za reklame i upozoravajuće videe. Mada, kada je vidimo kako i sa koliko nepoštovanja gleda na svoje kolege na poslu i na časovima glume, na svog agenta i na konobare po restoranima, nijedan izgovor nije dovoljno dobar, osim ako niste fanovi takvih “bitchy” ženski. I za nju, kao, treba da navijamo.
U trećem činu tek počinje nekakva akcija u smislu njihovog pomirenja. Problem sa tim nije samo tempiranje, već koliko su njihove odovjene ekspozicije u stvari bile dosadne, banalne i nepotrebne. Njihove motivacije su takve, iako bi autor možda hteo da se mi sa njima saživimo i prepoznamo ih kao naše svakodnevne. Pored toga, najveći problemi se skrivaju u likovima: ovo dvoje glavnih su sebična gamad, ali rediteljeve simpatije su na njihovoj strani. Njegov prijatelj je toliko smoreni, blazirani tikvan, ali autor ga tretira kao top frajera. Posebna priča je Jennifer na koju se sručio sav autorski gnev, ona je predstavljena kao kučka bez ijednog kvaliteta i na njoj se svi iživljavaju: od likova do samog autora.
Nije toliki problem kada su likovi iritantni ili kada je autorska verzija dijametralno suprotna sa našim vrednostima. Problem je kada su, pored toga, dosadni i banalni. Tu čak ni dobra gluma (In Stereo je na tom planu solidan) ne pomaže. Mel Rodriguez je pokušao nešto hrabro i logično i svaka mu čast: In Stereo je romantična komedija kao nijedna druga. Ali izvedba je upitna, stoga i gledljivost i vrednost ovog filma. Šteta.